brojač poseta

уторак, 26. октобар 2010.

Kraljev krst vraćen u Žiču

Krst koji je kralj Aleksandar Obrenović na dan svog miropomazanja 1889. godine u Žiči poklonio ovom manastiru, gde je čuvan do Drugog svetskog rata kada je, neznano kako, nestao i potom se obreo u Nemačkoj u Padernborskoj dijecezi (eparhiji), ove sedmice, nakon skoro sedam decenija, vraćen je u Srbiju i manastir Žiču.

Jeromonah Jakov i protojerej Ljubinko Kostić

Krst koji pre svega ima ogromnu duhovnu i istorijsku vrednost, ali je i izuzetan umetnički rad, biće pohranjen u riznicu manastira, a kada će biti prikazan i pokazan narodu, odlučiće se naknadno.


- Sa radošću vas mogu obavestiti da se ovaj dragoceni krst ponovo vratio kući. Ovaj krst je kralj Aleksandar Obrenović poklonio manastiru prilikom njegovog miropomazanja i kao njegov dar je čuvan sve do Drugog svetskog rata. Tokom ratnih razaranja neznano na koji način krst je nestao iz Žiče i obreo se u Nemačkoj. Jedan nemački vojnik je 1946. godine ovaj krst doneo u manastir u dijecezu ili, kako bismo mi rekli, eparhiju u gradu Paderbornu. U muzeju te dijeceze ovaj krst je čuvan narednih decenija. Tek 1991. godine sasvim slučajno primetio ga je srpski sveštenik, protojerej Toma Marković koji je, videvši natpis na njemu, odmah o tome obavestio Srpsku pravoslavnu crkvu - priča protojerej Ljubinko Kostić.
Ovaj izuzetni umetnički rad u osnovi ima drveni krst oko koga je majstorskom rukom, najverovatnije čuvenih prizrenskih filigrana, urađen raskošni krst od srebra, delimično pozlaćen i ukrašen dragim kamenjem. Na njemu na postolju piše: „Aleksandar Obrenović, kralj Srbije po milosti božjoj i volji narodnoj, manastiru Žiči na dan svoga miropomazanja 20. juna 1889. godine“.


Od momenta kada su država Srbija i Srpska pravoslavna crkva podnele zahtev da se ova relikvija vrati manastiru Žiča, prošlo je, inače, čitavih sedam godina.


- Sam čin primopredaje bio je izuzetno svečan jer su uz domaćina, našeg ambasadora u Nemačkoj Ivu Viskovića, tu bili i nadbiskup padernborski Hans Jozef Beker i njihova preosveštenstva episkopi žički Hrizostom i bački Irinej - kaže jeromonah Jakov koji je uz još jednog monaha iz manastira Kovilj prisustvovao svečanoj primopredaji u prostorijama naše ambasade u Nemačkoj.
Po njegovim rečima, episkop bački Irinej je priliku iskoristio da kaže koliki značaj za sve hrišćane ima krst časni, naglasivši da nas sve krst spaja.


S druge strane, nadbiskup Beker je istakao da mu je drago da primopredaja krsta dolazi u godini kada manastir Žiča slavi osam vekova postojanja i da će time proslava biti uveličana.


- Sem toga, on je naglasio da ovaj čin smatra i još jednim korakom da se prevaziđe sve ono ružno što se desilo u toku dvadesetog veka i kao novi korak u produbljivanju dijaloga dve hrišćanske crkve - kaže jeromonah Jakov.


Kada je odnet, gde se od tada nalazio, kako je dospeo čak do Paderborna... nema podataka. Ono što su istorijske činjenice je da su nemačke trupe bombardovale manastir Žiču 1941. godine kada je srušen severozapadni deo pročelja crkve i veći deo konaka. Najverovatnije potom, kada je narod koji se bežeći od terora sakrio u okviru manastirskih zidova povukao u brda ka planini Stolovi, nestao je i krst. Da li savest ili nešto drugo, tek neznanog nemačkog vojnika pet godina kasnije nešto je nateralo da krst preda svojoj crkvi. Jedini koji bi o krstu mogao da svedoči je, inače, monah Jovan Radosavljević, koji je u to vreme bio dečak iskušenik. On je danas sabrat manastira Blagoveštenje kod Čačka. Svi drugi su počivši.


Počivši je i protojerej stavrofor Tomislav Marković, sveštenik koji je pre skoro dve decenije otkrio krst kralja Aleksandra. Diplomac Bogoslovskog fakulteta i student ruskog i književnosti rođen je u Dobrači nedaleko od Ljuljaka kod Kragujevca. Po završetku studija u Beču upisuje postdiplomske studije nameravajući da se posveti izučavanju dela svetog vladike Nikolaja Velimirovića, ali mu 1964. zabranjuju da se vrati u zemlju. Bio je sveštenik u britanskoj vojsci za pravoslavce koji su tamo služili, a zbog stalnih putovanja obilazeći pravoslavne, nazvali su ga letećim popom. Poslednjih godina parohija mu je bila čitava Nemačka jer se brinuo o duhovnosti vojnika srpskog, ruskog , ukrajinskog i rumunskog porekla. Kada je počelo bombardovanje, činove majora engleske vojske je skinuo i stavio je na ramena krstiće. Svoje imanje nasleđeno od dede poklonio je crkvi, a u svom selu sa suprugom sazidao crkvu posvećenu svetom Jovanu Krstitelju. Iako je preminuo 2004. godine, 300 srpske siročadi još prima stipendiju iz fonda koji je osnovao.

Нема коментара: