brojač poseta

недеља, 28. март 2010.

Matija Bećković: Glasaću za NATO kad budem mlađi

Mnogo energije u Srbiji je uloženo da budemo Afrika, a mnogi su se na tom projektu već toliko namazali da ih komotno možemo tretirati kao crnce

s
Matija Bećković

Jedna od najvećih misterija savremenog sveta je pitanje: „Da li je Srbija u Evropi?" To je kao kad bi se preduzelo veliko naučno istraživanje da se konačno utvrdi - da li je kažiprst pored palca. Ili kad biste s nekim proveli život, pa se na samrtnom času pitali je li to istina, pošto nemate ništa napismeno od matičara u mesnoj zajednici, kaže u intervjuu za Press nedelje akademik Matija Bećković.

Zbog takvih naučnih radova, tvrdi on, uloženo je toliko energije - da budemo Afrika. A mnogi su već toliko namazani da ih komotno možemo tretirati kao crnce, objašnjava Bećković i ponovo obećava da će se svojih stavova odreći - kad bude mlađi.

Postoje mišljenja da je najbolja definicija srpske politike o Kosovu: „Ćeraćemo se još". Da li se slažete?

- „Poljem beže dva pečena zeca, ćeraju ih dva hrta odrta!" Ta slika i ta disciplina nije vezana za jedno polje i neku određenu geografiju. To je pogled na svet. Naš prilog budizmu, najviši stupanj meditacije...

Poznati su vaši stavovi o nezavisnosti Kosova. Međutim, u poslednje vreme dešava se da i oni koji su imali sličan stav menjaju mišljenje. Možete li da zamislite situaciju da i vi doživite tu vrstu metamorfoze i da „prihvatite realnost"?

- U svakoj strofi poeme „Kad budem mlađi" obećavam da ću raditi na sebi kako bih se promenio i svega odrekao - kad budem mlađi.

A pod kojim uslovima biste zaokružili „da" na referendumu: „Da li ste za to da Srbija postane članica NATO-a"?

- Radom na sebi čovek može dogurati dotle da mu je svejedno šta zaokružuje. Ne bi bio prvi put da vam neko toliko odvuče pažnju na drugu stranu da zaboravite gde ste i o čemu je reč.

s2
Matija Bećković, Momo Kapor

O Momi Kaporu

Kako vam izgleda Beograd bez Mome Kapora?

- Viđam ovih dana Momu Kapora češće nego ikad. Ukazuje mi se svaki dan na svakom ćošku!

Kako reagujete na to što je bivši tajlandski premijer Šinavatra dobio državljanstvo Crne Gore, a vi, da biste ga imali, morate prethodno da se odreknete srpskog?

- Kao i u svemu drugom u životu, i tu je reč o spletu srećnih okolnosti. Jedna od najređih je kombinacija šine i vatre! Moje su bile: suza ili mina; put što sebe pravi ili voz bez šina?

Imate li utisak da se o nivou odnosa između Srbije i Crne Gore više saznalo nakon otvaranja nekoliko kriminalnih afera, nego posle crnogorskog priznanja Kosova?

- Odnosi među političarima nisu isto što i odnos naroda Srbije i Crne Gore. Da li je manje ili više afera to, nažalost, neko drugi dozira. A narod, kao narod, samo ćuti i gleda!

U jednoj od vaših kraćih biografija na internetu, pored nekoliko uobičajenih podataka, nalazi se rečenica - „blizak prijatelj Vojislava Koštunice". Da li i vi smatrate da vas je to prijateljstvo obeležilo više od ostalih?

- Možda je to izdvojeno zato što je u naše vreme i prijateljstvo nešto što preko noći izumire. U svakom slučaju, i prijateljstvo je postalo privremena i prolazna kategorija koja ne traje duže od interesa i funkcija.

Jedni tvrde da ideja monarhije još nije na pravi način predstavljena Srbima, dok drugi smatraju da je ona prevaziđena. Ima li krivice Krunskog saveta i u jednom i u drugom?

- Srbija je svega osam vekova bila kraljevina, što očigledno nije bilo dovoljno da se ideja monarhije dobro predstavi i uhvati dubljeg korena. Sa republikom je, pak, obrnut slučaj. A nije ni čudo, kad se zna da su kraljevinu osnovali Nemanja i Sveti Sava, a republiku Josip Broz Tito. Tito je Stevan Nemanja Republike Srbije. Kad je Srbija postala kraljevina, to je jedan od najvažnijih datuma njene istorije, o kome su napisane mnoge studije. Kako je to prestala da bude i ostala gologlava nije napisana nijedna, kao da nije ništa ni imala, ni izgubila. A nije joj pala samo kruna s glave, nego i glava. Današnja Srbija je najbolji primer kako kao republika izgleda neko ko republika nije bio nikad. To je republika koja se hvali i slavi samo ono što je postigla dok je bila kraljevina. Najveći problem je što imamo svoju domaću dinastiju. Kad bi makar Kamila, ako ne princ Čarls, ili Albert od Monaka, ili bar Karla Bruni, ili Dejvid Koperfild bili pretendenti na srpski presto, nacija bi se preko noći trgla!

Pisac Igor Mandić je nedavno zgranuo hrvatsku javnost izjavom da bi Hrvatska i Srbija trebalo ponovo da naprave federaciju. Kako vi gledate na tu ideju?

- Kako bi bilo da se ja toj javnosti izvinim mesto njega? Zasad su za tu federaciju dovoljna nas dvojica.

Kao nekadašnji novinar „Čika", kako posmatrate tabloidizaciju štampe, a neki kažu i celokupnog života u Srbiji?

a
Matija Bećković

O „Fejsbuku"

Da li znate da imate fan grupu na „Fejsbuku"? Jeste li ostvarili komunikaciju sa njenim članovima?

- To zvuči tako radosno i obećavajuće da je bolje da se tom mišu ne primičem!

- I pored tolike krvi, rascopanih glava, satara i sekira, prosutih mozgova i osukanih creva i naslova složenih iz drvenih slova, tipa: tebe pa sebe, pa mene, pa majku, pa prase, pa iščupaše repu, tiraži su mali, čak i kad se dele besplatno.

Jeste li jedan od onih koji pravi slalome po TV kanalima pokušavajući da izbegne rijaliti-šou programe ili ih, naprotiv, gledate? Šta mislite o toj vrsti zabave u Srbiji?

- Uvek sa svojim narodom! Već je proglašeno za najprovidniju laž kad neko kaže da to ne gleda. Uostalom, da tu nema nešto, ne bi nebeski narod slučajno čučao u tom jarku i valjao se u toj kaljuzi. Kome bi palo napamet da se brčka u blatu da nije naučno dokazano da je blato lekovito!

Нема коментара: