brojač poseta

субота, 22. август 2009.

Press istražuje: Kakvi su Srbi roditelji?

Roditeljstvo se na našim prostorima oduvek odvijalo potpuno spontano i samouko, zbog čega samo 30 odsto roditelja pravilno vaspitava decu

Deca u svom svetu traže red, koliko god izgledalo drugačije

Najveća greška je nedoslednost... Deca u svom svetu traže red, koliko god izgledalo drugačije

Ima jedna anegdota kada je majka dovela jednogodišnju bebu kod pedijatra na kontrolu i upitala:"Kada bi trebalo da počnem da vaspitavam dete?". Pedijatar joj je odgovorio:"Gospođo, vi ste već zakasnili." Taj pedijatar je smatrao da se dete vaspitava čim se rodi, dok današnji stručnjaci idu još dalje, pa smatraju da čovek za roditeljstvo mora biti pripremljen i pre rođenja bebe.

Unicef ne zna koja je ovo država?!

Dragana Koruga, psiholog iz Unicefa, nije želela da priča za naš list jer je naše pitanje: „Kakvi su Srbi roditelji?" razumela „na nacionalnoj osnovi". Ona je burno reagovala, napadajući naš list, i tvrdeći da „Unicef tretira sve roditelje i decu podjednako, bez obzira na to koje su vere i nacije". I pored toga što smo joj objasnili da nas zanima kakvi su roditelji ljudi koji žive na prostoru Srbije, to jest građani Srbije ili Srbi, pošto sada živimo u Srbiji, Koruga je i dalje ostala „ljuta".

A na naše pitanje zašto im na sajtu stoji istraživanje o tome „kakvi su Amerikanci roditelji", Koruga je prekinula vezu.

Kakvi smo roditelji je pitanje koje sigurno svaki roditelj sebi postavi s vremena na vreme, a pravi odgovor je gotovo nemoguće dati. Biljana Lajović, specijalista školske psihologije, kaže da se roditeljstvo na našim prostorima odvija potpuno spontano i samouko i da roditelji ili primenjuju obrasce svojih roditelja ili potpuno suprotne, koje preuzimaju iz popularnih izvora informisanja. Na to kakvi smo roditelji bitno utiču i uslovi života i socijalno-ekonomska situacija koja je u velikoj meri određuje postupanje roditelja prema deci. Tako u Srbiji figurira rečenica: „Kada nisam imao ja, imaće moje dete", iz koje se mnogo toga može zaključiti.

Dobar i loš policajac

- Umesto da se deci pruži ono što im treba, daje im se sigurnost pogrešne vrste, što je kao ortopedsko pomagalo. Roditelji se fokusiraju na materijalno, što ima nenadoknadivo dejstvo. Sada su patike „er maks" i skupi mobilni telefoni među decom simbol statusa, a roditelji su spremni da daju i celu platu za to ne bi li njihov mezimac imao to što oni nisu. Fokusiranjem na materijalne stvari deci se prenosi loš sistem vrednosti. Ako mu sa 13 godina kupuju patike od 150 evra, šta će biti za godinu dana? Da li će mu možda kupiti „porše"? - pita Lijanovićeva.

Još je gore kada brak ne funkcioniše i kada jedan roditelj radi jedno, a drugi drugo. Onda je dete u procepu. Najgore je kada se prave koalicije jednog roditelja i deteta po principu „dobar i loš policajac", pa se preti: „Videćeš ti kada ti dođe tata" ili „Može, ali da mama ne sazna". Roditelji često nemaju strpljenja za dete, pa ga ne slušaju šta im priča ili je razgovor monolog roditelja koji i postavlja pitanja i odgovara na njih. Vaspitanjem se postavljaju granice šta se sme a šta ne, a to roditelji sve manje primenjuju. Poslednjih godina izgubili su se i neki bitni porodični rituali.

- Nema rituala koji pomažu porodičnom jedinstvu. Jako malo porodica je na okupu za vreme ručka, kada bi trebalo da se druže i razgovaraju. Deca nemaju kućne obaveze, čak su i ponosna na to što ne rade ništa u kući. Kako onda da se izgradi zajednica, ako dete u kuću ulazi kao u hotel - napominje Lijanovićeva.

Vaspitačica Slavica Tozev kaže da iz svoje skoro tri decenije duge prakse može da zaključi da roditelji u Srbiji previše „vole" svoju decu, ali na potpuno pogrešan način to pokazuju.

- Roditelji sve čine za svoje dete i trude se da bude zadovoljno u svemu, dok jako malo rade na njegovom osamostaljivanju. Samo 30 procenata roditelja čini pravu stvar za svoje dete kako bi ono odraslo u odgovornu osobu svesnu svojih postupaka, dok 70 odsto greši. Najčešća greška je kada ih svojom ljubavlju gušimo, ne dozvoljavajući im da se osamostale, umesto da im dozvolimo da i oni sami urade neke stvari i zadajemo im zadatke, mi sve činimo umesto njih, misleći da im tako pokazujemo ljubav. Daću vam primer. Jedno dete, dok je u vrtiću, ume samo da izuje i obuje patike kada idemo napolje. A kada dođu roditelji po njega, ono pruži nožicu kako bi mu oni obuli patike. Rekla sam roditeljima da dete ume samo da se obuje, a oni mi na to kažu: „Ne ume, još je malo" - objašnjava ona.

„Vole" svoju decu

Nada Gertner iz Udruženja vaspitača kaže da roditelji povlađuju deci kroz materijalne vrednosti, zanemarujući ono što je deci zaista važno da bi odrasli u psihički zdrave ličnosti, a to je kvalitetno prisustvo roditelja koje podrazumeva komunikaciju, razmenu i model ponašanja, osećaj sigurnosti i poverenja.

- Suprotstavljaju materijalne vrednosti emocionalnim potrebama. Ne postoje materijalne vrednosti koje će da kompenzuju ono što pravi roditelj može da pruži. Zaboravljamo da će naša deca da porastu i odu od nas. Do njihove petnaeste godine traže našu pažnju, vreme, ljubav, sigurnost. Na ranom uzrastu žele da se igraju sa nama, posle sami biraju, ali ne roditelje. Deca u svom svetu žele red i sigurnost koliko god se, na prvi pogled, borili protiv toga, a najveća greška roditelja je nedoslednost. Jedan psiholog je rekao: „Ako niste sigurni da ćete izaći kao pobednik iz sukoba sa svojim detetom, bolje i ne počinjite konflikt."

Нема коментара: