brojač poseta

недеља, 05. јул 2009.

Srpski forenzičari jači od TV serija

Pressmagazin proveo dan sa vodećim ljudima naše krim-tehnike i otkrio gde počinje nauka a završava se holivudska mašta, kako se na osnovu papirića otkriva ubica, kako se zaviruje u zločinački um, zašto u DNK laboratoriju smeju da uđu samo specijalno obučene čistačice...

Lazar Nešić

Lazar Nešić, načelnik Centra

Zahvaljujući njima ne postoji savršen zločin. Zahvaljujući njima zločin ne zastareva. Naposletku, zahvaljujući njima zločinci imaju tu „rđavu" naviku da se vraćaju na mesto zločina, strahujući da nisu dovoljno dobro prikrili tragove za sobom...

Oni su forenzičari, naučnici u službi zakona. Filigrani policijskog posla. Ljudi čiji rad čini savršen spoj dve suprotnosti - intuicije i tehnologije... Gosti smo srpskog Horejšija, Lazara Nešića, alfe i omege ovdašnje forenzike, zvanično načelnika Nacionalnog kriminalističko-tehničkog centra MUP-a Srbije.

Magistri i doktori nauka u laboratoriji

Obuka traje šest meseci, taj osnovni deo, i izvodi se u nastavnom centru MUP-a na Avali. Nakon obuke, tehničar još najmanje godinu dana ne ide sam na uviđaje, već to čini uz iskusnije kolege. S obzirom na to da je radni vek u MUP-u ograničen na 50 godina života, Lazar Nešić sa 40 spada u veterane, maltene. Za tehničare koji rade obradu mesta zločina biraju se ne stariji od 30 godina, dok za kadar u laboratorijama ta granica nije toliko profilisana. Među tehničarima su još uglavnom sa srednjom školom, dok je visoka stručna sprema obavezna za one koji rade po forenzičkim laboratorijama. Koliko se vodi računa o odabiru kadra govori da nemali broj njih ima i najviše akademske titule, odnosno zvanja magistara i doktora nauka.

Za razliku od pomenutog riđokosog holivudskog pozera koji nakrivi glavu kad god ima nešto pametno da kaže, Nešić je daleko simpatičnija osoba i u govoru svakako koristi više reči od: „Moj si, propalice"...

Štaviše, deluje voljno da kao Branko Kockica nama „tatatatircima" potanko objasni šta je to što je, ruku na srce, zahvaljujući upravo američkim serijama postalo tako popularna tema - forenzika.

- Pre svega, reč je o specifičnoj multidisciplinarnoj nauci u čijim okvirima su zastupljene medicina, biologija, hemija, psihologija, informatika, balistika... i još sijaset naučnih metoda i tehnika, koje se koriste u sudske, odnosno kriminološke svrhe. Jeste, kako rekoste, proizašla iz krim-tehnike, discipline i termina koji se koristi više od jednog veka, ali je dijapazon posla postao mnogo širi, tako da je tehnika bez nauke jednostavno postala bespredmetna - naravno, uz uvod u forenzička prostranstva ide i posluženje koje nam lukavo serviraju, ali... na tvrd su orah naišli, gospoda naučni radnici! Jes' mi sad naivno zgrabimo šoljice i čaše, pa se sutra naši otisci volšebno nađu na nekom okrvavljenom sekirčetu koje nikako da upare sa vlasnikom...

- Hahahaha... Ne sekirajte se, i bez toga ste ostavili dovoljno tragova i materijala za DNK analizu - veli samouvereno, valjda ne misleći na onaj incident sa opušcima u liftu, koji smo uspešno zataškali?!

No, vratimo se prosvetljenju. Pitanju svih pitanja, opet baziranom na „majci" forenzike - Holivudu: „Možete li i vi, kao i vaše američke kolege, na osnovu zanoktica žrtve da otkrijete kakvu je kravatu nosio ubica tog majskog dana 1903. kada je počinio gnusni zločin"?! U čelo, nego šta, da odmah vidimo na čemu smo!

- Da, sveprisutna holivudizacija ovog posla... Ne verujte u sve što vidite u tim serijama jer, iako dosta toga jeste utemeljeno u forenzici, dosta je i bajkovita režija, ali... - znači, ne možete. Ccc... znali smo! Horejšio, izvini!

Uviđaj, forenzičar

Uviđaj... Uzalud laboratorije i savremena tehnologija ako čovek na terenu ne odradi dobar posao

Naravno, šalu na stranu, naši forenzičari, uprkos oskudevanju u mnogo čemu, važe za jedne od najboljih u regionu. Zasluge za rešavanje nekih od najtežih krivičnih dela pripadaju upravo njima, mada se o tome malo govori i još manje zna. Primera radi, nedavna serija ubistava u Valjevu i međusobna povezanost tih krivičnih dela i počinilaca raščivijana je zahvaljujući izuzetnom radu forenzičara, što onih na terenu, što onih u laboratorijama.

To nas i vraća na onu priču o intuiciji, najubojitijem oružju dobrog forenzičara.

- Intuicija, oko i iskustvo su nešto od čega zavisi sve ostalo. Uzalud laboratorije i savremena tehnologija ako čovek na terenu ne odradi dobar posao - naglašava naš domaćin, slikovito objašnjavajući na šta konkretno misli.

- Posao forenzičara počinje na mestu zločina, iza policijskih traka kojima se određuju granice lica mesta, što je jako bitno da se valjano uradi. Posao forenzičara je da gleda i da vidi! Očigledne tragove koje ćete i vi uočiti, ali i one koje nekome drugom ne bi zapale za oko. Sitne nelogičnosti, naoko nebitni detalji koji se ispostave kao ključ rešenja! Svaki uviđaj je nešto novo, ne postoji šablon, zato je ponekad neophodna i improvizacija. Naravno, fotografiše se i snima lice mesta. Pravi se skica. Između ostalog, posao forenzičara je i da uspostavi trasu kojom može da se cirkuliše licem mesta bez opasnosti po dokaze, da traga za trasom kojom je počinilac pobegao, da pokuša da razmišlja kao počinilac, rekonstruišući tako šta je učinio pre, u toku i po izvršenju krivičnog dela. Tačno se zna ko šta radi i ko sakuplja koju vrstu tragova i dokaza. Na kraju, ceo materijal sa mesta uviđaja stiže ovde, u forenzičke laboratorije i, opet ponavljam, u zavisnosti od toga koliko je na terenu dobro urađen posao, toliko će i ovde biti uspeha - a jedan od skorijih uspeha, kao plod uzročno posledične veze teren - laboratorija je i pronalaženje ubice supruge starešine knjaževačkog suda za prekršaje, koja je nastradala otvorivši vrata stana za čiju kvaku je bila vezana ručna bomba, namenjena njenom mužu. Da podsetimo samo, slučaj je rešen za 48 sati.

Rajko Nedić, poligraf

Pravi hroničar... Urednik hronike Pressa Rajko Nedić pobedio poligraf

- A rešila ga je intuicija iskusnih forenzičara! Naime, po hodniku zgrade bilo je na desetine parčića nekakvog krem papira koji su zapali za oko našim ljudima. Nekome bi sve to, verovatno, izgledalo kao obično smeće, papirići svud po hodniku, ništa atipično za nas ali, rekoh, zapali su za oko našim ljudima, sakupljeni su i poslati u laboratoriju. Kada su sastavljeni, ispostavilo se da je reč o salveti u koju je bila uvijena bomba i sa nje smo uspeli da skinemo DNK profil koji nas je odveo pravo do počinioca tog stravičnog ubistva, tačnije osvete zbog tričavih 1.000 dinara na koliko je bio prekršajno kažnjen - slušamo, beležimo i pratimo Horejšija koji to nije do onog dela zgrade u Kneza Miloša 103 koji forenziku čini naukom - laboratorijama. Nekoliko, koliko ih je u ovoj zgradi.

Forenzička akustika: dočekuje nas lepuškasti defektolog-surdolog Mia Šešum, gabaritno zvanje za krhko devojče. Računar, čudna sprava za analizu svakojakih zvukova i slušalice, nalik onim s gramofona ‘80-ih.

- Tu se veštače glasovi, zvuci... A koliki je naša Mia stručnjak u tom polju ilustrovaću vam podatkom da je zahvaljujući njoj priveden pravdi počinilac krivičnog dela koji je tvrdio da glas iz inkriminišućeg telefonskog razgovora koji smo veštačili ne pripada njemu. Poenta je u tome da je ona kao vrhunski ekspert uspela da uoči anomaliju u govoru specifičnu samo za osobe lečene od mucanja, koju drugi ne bi provalili ni za tri života... - već nastavljamo dalje, gledajući da što manje smetamo posvećenicima u isteravanju pravde i naučnom dokazivanju da ima i krivih Drina koje se daju ispraviti...

Ukoliko je čovek mozak čitave priče, ovo pred nama je zasigurno srce - DNK laboratorija.

Baš onako filmska, jedino što manjka ljudi u onim predimenzioniranim skafanderima, kako se tromo kreću pazeći da ne ispuste epruvete, ali ni ovde ne manjka lepote - Tanja Kovač-Đekić, mozak mozga.

- Jedna od svakako najsavremenijih laboratorija, u kojoj je dosad urađeno više od 1.000 ispitivanja, od čega je većina slučajeva rešena - brifinguje nas o učinku ponosa naše još maloletne forenzike.

Našem pitanju: „Možemo li malo da zavirimo unutra" nije potrebno veštačenje - glupo je, bez ikakve dodatne analize.

- Naravno da ne možete! To su sterilne prostorije koje održavaju čak za to specijalno obučene čistačice... - hmmm... a u Americi jedu hamburgere iznad dokaznog materijala pa opet reše slučaj za trajanja epizode - nekih 45 minuta, cirka?!

Ništa, vraćamo se opet kroz prostoriju punu papirnih džakova u kojima na analizu čeka materijal s nekih novih uviđaja. Pošli smo tamo gde smo najtanji - na detektor laži, u laboratoriju za forenzičku psihologiju.

- Izvolite - Bože, što su fini ljudi, s vrata nam nude da sednemo.

- Hvala, stariji imaju prednost - ustupamo mesto uredniku koji nam se u međuvremenu priključio. E, sad su oni priključili njega...

Ubica pronađen po tragu na kukuruzu

Jedan od svakako najautentičnijih slučajeva koje je rešila naša forenzika odnosi se na svirepo ubistvo Jelene Đorđević, studentkinje iz Jagodine. Zločin se u prvi mah činio nerešivim, sve dok sudbinska kombinacija upornosti forenzičara i igre slučaja nisu policiju odveli do ubice.

- Na licu mesta, u kukuruzištu gde je leš nesrećne devojke dovezen i bačen, nije postojalo gotovo nikakvih tragova koji bi vodili rasvetljavanju slučaja. Kriminalistički tehničari koji su radili na slučaju, ne želeći da se pomire sa mogućnošću da slučaj ostane nerešen, još dva puta su se vraćali i pretraživali teren, tražeći tragove koji su eventualno promakli. Kada su došli drugi put, uočili su da se stablo kukuruza, koje je prethodno bilo izgaženo vozilom kojim je leš dovezen tu, uspravilo i regenerisalo, ali da je na listu ostao kristalno jasan trag gume od točka koji na dan uviđaja nije bilo vidljiv jer je čitav list još bio zelen. Proces nekroze učinio je da taj deo počne da truli i da se na njemu očita trag. Da su došli dan kasnije, verovatno bi čitav list bio sasušen i... Međutim, trag je bio toliko dobar, sa svim anomalijama pneumatika, da je nepogrešivo odveo do ubice devojke Mlađe Milovanovića, advokata iz Jagodine - kaže Lazar Nešić.

- Poligraf ne detektuje plastično laž ili istinu, već postoji čitav niz parametara koje pratimo, postavljajući specifičnom metodikom određena pitanja, koji nas na kraju upućuju na to da li ispitanik govori istinu ili ne. Između ostalog, prate se stomačno i grudno disanje, znojenje kože i rad srca... Ispitivanje traje od jednog do tri sata, zavisi - aha... znači, pitanje o plati je izazvalo nekontrolisano znojenje kod urednika i ubrzano stomačno disanje, a nije na stolici ni tri minuta. Zadržaćemo pravo da u budućnosti zloupotrebimo odgovore koje je davao na ostala pitanja...

- Ima li zaista onih, kadrih da prevare poligraf?! Odvajkada kruži ta priča - pitamo, ono što bi, valjda, svako voleo da zna i ume, po mogućstvu. Zlu ne trebalo...

- Ima! Ali takve sretneš jedanput, ili ni jedanput u karijeri. Nisu to „civili", već utrenirani profesionalci, najčešće operativci obaveštajnih službi koji prolaze specijalne obuke za to: kada da udahnu, progutaju pljuvačku, nakašlju se, zgrče određeni mišić, stisnu čmar... čak stavljaju i iglice u obuću i u datom trenutku je nagaze, a sve to utiče na poligraf - objašnjavaju Goran Kojić i Mirko Matejić, forenzički psiholozi i ispitivači na poligrafu.

- Je l' biste vi to mogli - samo su se nasmejali na ovo pitanje, nastavivši da se smeše i na molbu da kažu barem jedno ime iz plejade zvučnih koje su ovde „ugostili"...

Ah, pravila službe! Nikad zbog njih valjane serije o srpskim forenzičarima u kojoj rešavaju misteriju putanje jednog jedinog metka kojim je Tihi ubio 34 Nemca...

Dobro, već smo dobrano zakasali u četvrti sat posete, čak i uviđaji traju kraće. Ovo je tek delić priče o, nažalost, jedinoj nauci koja je u ekspanziji - forenzici.

Mora, ima zahtevnog „mentora"- surovi um zločinaca, svaka propuštena lekcija tu se preskupo plaća...

Нема коментара: