brojač poseta

субота, 02. мај 2009.

Draži su odsekli levu ruku

Posle raspisivanja nagrade od 100.000 dolara, ponovo su se javili „očevici“ streljanja na Adi Ciganliji, ali i oni koji su „videli“ da je to bilo na Adi Huji, na Ratnom ostrvu, na Starom Sajmištu, u Lisičjem potoku... Najpoznatiji pisac o četnicima Miloslav Samardžić tvrdi da samo jedan dokument potiče iz redova četničke emigracije - fotografija mrtvog Draže, koja se čudom našla u štabu generala Miodraga Damjanovića

Raskomadani Draža... Fotografija mrtvog Mihailovića, koje su se dokopali obaveštajci generala Miodraga Damjanovića

Gde je Dražin grob? Na to pitanje prvi je javno odgovorio oficir Udbe u penziji Slobodan Krstić Uča, u intervjuu časopisu „Duga" od 13. marta 1982. godine. Zapravo, novinar je pitao o grobu Nikole Kalabića, a Krstić je odgovorio: - Pokopan je tamo negde na Adi Ciganliji, kraj nekog bivšeg logora. I on, i Draža. Nema tragova. Deset godina kasnije, snimljena je, a nedavno u „Politici" i objavljena, nešto drugačija Krstićeva izjava: da je, umesto sa Kalabićem, Draža streljan sa još sedmoricom osuđenika, a da je njegovo telo „bačeno u krečanu pokraj ograde zatvora" na Adi Ciganliji.

Onda, u „Dugi", Krstić je potvrđivao priču premijerno emitovane TV serije „Poslednji čin", o Kalabićevoj izdaji Draže. Kao ključni označio je onaj detalj kad uhvaćeni Kalabić dovodi u Beograd i predaje Ozni svoje ljude. Taj detalj bio je najvažniji i kad se ova verzija prvi put pojavila, 1962. godine u „Politici". Iako su u pero novinarima „Politike" diktirali lično Krcun i drugi „učesnici akcije", među kojima i Krstić, šef Ozne za Valjevo usudio se da sve to javno demantuje u lokalnom listu „Napred". Jer, „celo Valjevo je videlo" da su ti četnici zarobljeni tu, u glavnoj ulici, na Svetog Nikolu 1945. godine. Ranjeni su posle kraće borbe i sprovedeni, doslovce, kroz špalir radoznalog sveta.

Napravljena samo tri pozitiva

Da je fotografija mrtvog Draže autentična, potpisniku ovih redova potvrdio je i pukovnik Titove garde u penziji dr Branko Latas. Kao vojni istoričar i direktor Arhiva Vojnoistorijskog instituta, dr Latas je autor velikog broja radova o četnicima, a preciznije rečeno - protiv četnika. On se seća velike afere koja je izbila po objavljivanju fotografije mrtvog Draže leta 1946. godine, u četničkim logorima u Italiji, jer nikome nije bilo jasno kako su četnici došli do fotografije, pošto je negativ uništen, a napravljena su samo tri pozitiva, po jedan za tri najviša oficira Ozne: Aleksandra Rankovića, Slobodana Penezića Krcuna i Svetislava - Ćeću Stefanovića.

Zato je u drugoj verziji, iz 1971. godine, ovaj detalj izbačen, da bi se u trećoj, kroz pomenutu TV seriju, ponovo vratio; priča je bila toliko lepa, da su i sami njeni tvorci u nju poverovali...

Međutim, „sedma sila" je učinila svoje, pa se naglo umnožio broj osoba koje „pouzdano" znaju da je Draža sahranjen na Adi Ciganliji, naročito od kako se, 21. marta, čulo da je Srpska narodna odbrana iz Čikaga javno obećala 100.000 dolara „licu ili licima koja pronađu zemne ostatke prvog gerilca porobljene Evrope za vreme Drugog svetskog rata". Tako su ponovo javili „očevici" streljanja na Adi Ciganliji, ali i oni koji su „videli" da je to bilo na Adi Huji, na Ratnom ostrvu, na Starom Sajmištu, u Lisičjem potoku... Jedan bivši inspektor Udbe čak je svedočio da je Dražu video u Moskvi, dvadesetak godina posle rata.

Ipak, ostao je fakat da je poznat samo jedan dokument o Dražinom ubistvu i da samo jedna priča, koja taj dokument prati, potiče iz redova četničke organizacije. To je originalna fotografija mrtvog Draže, koja se neposredno posle 17. jula 1946. godine - dana Dražinog ubistva - našla u štabu generala Miodraga Damjanovića, komandanta Istaknutog dela Vrhovne komande i svih četničkih jedinica koje su se tada nalazile u logorima u Italiji. Fotografiju je iz ruku komunista izvukla Damjanovićeva obaveštajna služba. Kasnije, Damjanović je snimak ostavio svojoj sekretarici Zagorki Vasić, a ona ga je predala potpisniku ovih redova, 1993. godine, kada se iz Kalifornije prvi put vratila u Srbiju.

Zagorka Vasić, rođena u selu Milatovac kod Kragujevca, pre rata je bila sekretarica u kabinetu predsednika vlade Kraljevine Jugoslavije, tokom rata Dražin, a potom Damjanovićev obaveštajac. Posle 1993. godine dolazila je u Srbiju još nekoliko puta, da bi se onda trajno preselila. Prodala je svoj salon lepote u Kaliforniji i sa dobijenim novcem učinila mnogo dobrih dela, među kojima je i finansiranje izgradnje česme u okviru Spomen-kompleksa ‘'Đeneral Dragoljub Mihailović'' u Ivanjici. Zamonašila se u manastiru Žiča, tu se upokojila i tu je sahranjena.

Iz Italije, general Damjanović je slao Zagorku Vasić na specijalne misije u Srbiju. Januara 1946. godine dobila je zadatak da dođe i pita Dražu da li želi da napusti zemlju. U slučaju potvrdnog odgovora, Damjanović je garantovao da to može izvesti u roku od 24 časa. Sa lažnim dokumentima, preko poverljivih ljudi, služeći se ugovorenim lozinkama, Zagorka je došla do Bajine Bašte, a zatim do Bele Crkve. Poslednju liniju veze činio je ilegalac pod šifrom „Vodeničar", kome je ona prenela poruku generala Damjanovića.

Kada se vratio od Draže, „Vodeničar" je saopštio Dražine reči: - Ja sam bolestan, na umoru, ali nemam nameru da idem iz zemlje. Zemlja se ne nosi na đonovima, nego u grudima. General Damjanović je školovan čovek i mora da razume da ja neću odavde.

Lažni i pravi Draža... Da li je Lazarevski bio u jednoj od ekipa za zavaravanje tragova pa je i pratio lažnog Dražu

Zagorka se vratila u Italiju i prenela odgovore. Uskoro, kada je stigla vest da je Draža zarobljen, Damjanović je počeo da kuje planove da ga oslobodi. Planovi nisu ostvareni, ali napori generala Damjanovića i njegovih obaveštajaca imali su uticaja na razvoj događaja. Komunisti su primetili da se nešto dešava i podigli su mere obezbeđenja na najviši nivo. Tako, oni nisu svakodnevno vozili Dražu do zatvora Ozne u centru Beograda, u Đušinoj ulici, već su ga držali u neposrednoj blizini sudnice, na Topčideru. Uoči rata ovde je izgrađen niz podzemnih skloništa od bombardovanja. Skrivenim hodnicima i tunelima postoji veza između Belog dvora, na brdu, i Doma Garde, tik ispod brda, u kome je održavano suđenje. Tako je Draža izvođen u sudnicu iz tih podzemnih skloništa, dok se od Đušine ulice do Topčidera svakodnevno kretala marica sa lažnim Dražom, koji je „napravljen" još kad je izvođena predstava zarobljavanja, uz pomoć lažnog Kalabića.

Napetost je porasla do krajnjih granica posle saopštavanja smrtne presude, u rano popodne 15. jula. I tada je Draža vraćen u podzemno sklonište, dok je u Đušinu ulicu još jednom otišla marica sa njegovim dvojnikom. U atmosferi neizvesnosti odlučeno je da se likvidacija izvrši pre isticanja žalbenog roka. Komunistima je bilo važno da izdrže još samo jednu noć, dok ne svane 17. jul, dan kada su boljševici 1918. godine ubili poslednjeg ruskog cara Nikolaja Romanova. Likvidacija na bilo kakvom udaljenom mestu nije dolazila u obzir. Odlučili su da ubiju Dražu tu, gde se nalazi, i da ga zakopaju što je moguće bliže. Da su četnički ilegalci bili blizu, komunisti su se uverili nekoliko meseci kasnije, kada je u logorskim biltenima u Italiji objavljena fotografija mrtvog Draže.

Ova fotografija, kao i sve što je vezano za Dražino ubistvo, čuvana je kao najveća tajna, ali ipak nije mogla biti sačuvana. Na njoj se vidi da je Draža svirepo mučen i da mu je odsečena leva ruka. Posle ubistva odnet je pored jame i tu je načinjen snimak.

U blizini vojnog kompleksa na Topčideru, jedina lokacija pogodna za zakopavanje posmrtnih ostataka je Lisičji potok, koji se nalazi svega nekoliko stotina koraka od kapije. Tu su i masovne grobnice nastale prvih dana po „oslobođenju" Beograda, 1944 godine. Prema tome, državna komisija, koja je pri Ministarstvu pravde upravo osnovana radi nalaženja Dražinog groba, treba da započne ekshumaciju od ove lokacije.

Kao što je poznato, Lisičji potok kao mesto Dražinog groba označio je i jedan od svedoka Ljubo Lazarevski. On je još od devedesetih godina prošlog veka pričao novinarima da se u zoru 17. jula 1946. nalazio među pripadnicima KNOJ-a koji su do Lisičjeg potoka dovezli Dražu i ostale osuđenike iz Đušine ulice. Sam čin pogubljenja nije video, već je čuo rafalne, pa pojedinačne pucnje. Može se pretpostaviti da je Lazarevski, u stvari, bio u jednoj od ekipa za zavaravanje traga, tj. da je pratio lažnog Dražu.

Нема коментара: