brojač poseta

недеља, 22. март 2009.

POSLEDNJI POZDRAV MARŠALU

Proslava poslednjeg Dana mladosti, koju su obeležili štafeta u obliku falusa i kopija nacističkog plakata, nije bila samo neviđen skandal, već simboličan kraj Titove Jugoslavije

s1

Poslednja... Bila je od plastike, a plakat u obliku lista usvojen posle afere sa kopijom fašističkog plakata (desno)

Ništa nije tako simbolično najavilo kraj SFRJ kao poslednja štafeta mladosti, „falus" bratstva i jedinstva iz 1987. godine, koji je posle 64 dana putovanja širom socijalističkog eldorada završila u pregalačkim rukama Hašima Redžepija, predsednika Saveza socijalističke omladine Jugoslavije, zavaljenog u svečanoj loži stadiona JNA, na sletu 25. maja pomenute godine.

slika1

Slet za rođendan... Tito, sin naroda i narodnosti

Međutim, to što je bila poslednja još je i najmanji kuriozitet - bila je najkontroverznija i umnogome predstavljala kukavičje jaje koje su republike želele što pre da uvale jedna drugoj.

Danas, sa istorijskom distancom od 22 godine i sa, tek, metaforičnim značajem, samuje u zasebnoj vitrini nadomak granitnog groba s pozlaćenim slovima, kraj „ljubičice bele", u Kući cveća. Čeka da namernicima ispriča svoju priču...

- A priča je gotovo nestvarna, zapravo, nepojmljiva za nešto tako značajno, što je štafeta svakako bila. Barem do te godine - započinje je Ana Panić, istoričar umetnosti i kustos Muzeja istorije Jugoslavije, negdašnjeg Muzeja revolucije 25. maj, dok tabanamo pustahijom nekadašnjih hodočašća.

- Sva ujdurma počela je kada se slovenački dizajnerski studio „Novi kolektivizam" prijavio na tadašnji savezni konkurs za idejno rešenje štafete i plakata Dana mladosti i - pobedio.

slika2

Najslikanija... „Kosovski božur" od 10.000 metara žice

Na stranu sama štafeta, o njoj ću nešto kasnije, plakat koji su „osmislili" i ponudili bio je, u najmanju ruku, skandalozan! Zapravo, reč je o kopiji nacističkog plakata iz 1936. godine „Alegorija heroja" Riharda Klajna, na kojem arijevac drži zastavu sa svastikom, odnosno kukastim krstom. Njega su zamenili petokrakom, a zastavu jugoslovenskom trobojkom i uklonili preostale simbole Trećeg rajha, ali to je i dalje bio, jedan kroz jedan, isti taj crno-beli nacistički plakat i to je tako prošlo sve moguće komisije i provere. Kada je nešto kasnije čitava stvar provaljena, digle su se sve znane i neznane službe bezbednosti, ispitivale ih, saslušavale, ali se na tome i završilo. Progledano im je kroz prste, prošli su bez ikakve kazne, ako izuzmemo to što je posao oko ideje za štafetu poveren drugom - to bi otprilike bila priča o famoznom plakatu kojim je „duhovita" slovenačka družina želela da poruči nešto što tada niko još niko nije mogao, hteo ili smeo da shvati na pravi način. Međutim, njihov greh nije bio samo to famozno parče papira. I štafeta je bila jednako „svetogrdna", što se ondašnjih tumača, podobnog i nepodobnog, ticalo.

s2

Kuća cveća... Sve štafete izložene u vitrini

- Štafeta je bila priča za sebe. Urađena u obliku kupe, sa osam prstenova, koji su simbolisali republike i pokrajine, trebalo je da stoji na držaču u kojem se nalazila video-kaseta sa porukom, držač je trebalo da se oslanja na četiri nogice, a čitava kompozicija da stoji na postolju u obliku SFRJ. Kao takva, bila je izuzetno nezgodna za nošenje, a zbog pomenute četiri nogice neki su čak govorili da podseća na hoklicu, što je uz fijasko sa plakatom bilo više nego dovoljno da se sa čitavim poslom krene iznova, pa je brže-bolje angažovan novi, opet slovenački, studio: „Marketing delo".

Prva štafeta

Prva štafeta zapravo i nije bila štafeta, već velika plava knjiga u koju se na ondašnjoj, mesarskoj hartiji 1945. godine upisalo 15.000 omladinaca Šumadije i koja je iz Kragujevca, po istom principu kako će i ostale biti nošene, donesena Titu. U Kragujevcu je, inače i podignut spomenik prvoj štafeti, koja je iz njega krenula 22. maja, pomenute 1945. godine. Prvi štafetar bio je omladinac Duško Pantelić, a nosioci su i kasnijih godina birani iz redova najboljih đaka, studenata, sportista i radnika.

Do 1957. godine nije postojala jedinstvena, takozvana savezna štafeta, već je svaka republika, veći grad, značajnije preduzeće, JNA imalo svoju. Zbog toga danas kolekcija svih štafeta i broji fantastičnih 22.000 eksponata.

Međutim, ne lezi vraže, ali i na njihovom plakatu, tada već svi širom otvorenih očiju, zapazili su svojevrsnu „provokaciju", iako je već bio usvojen na saveznom nivou. Naime, jednostavna kompozicija: zeleni list i zvezda petokraka dočekana je na nož tumačenjima: „Petokraka je nekako suviše sa strane"; „Manja je od lista"; „Boja lista podseća na domobransko zelenu"; „List je identičan onome sa tadašnjeg plakata „Slovenija, moja dežela", a uz to je i s namerom okrenut nadole"... No, više se nije imalo kud, vreme je bilo na izmaku a tenzije tolike da je polako sve počelo da gubi smisao. Štafeta, delo Vladimira Pezdirca, krenula je s Triglava, „krova SFRJ", nakon što su desetoro alpinista 21. marta, po nevremenu, jedva razvili državnu trobojku - ovde nakratko stajemo s pričom, gledajući taj komad materijalizovane nesloge i ideološke hipnoze koje su je zanavek prokazale.

Na njoj su se, umnogome, slomila kola probuđenih nacionalnih i zgaslih federalne strasti.

- Glavna zamerka je bila zašto je štafeta od plastike, s obzirom na to da su dotadašnje pravljene uglavnom od plemenitih materijala. „Marketing delo" je pokušavalo da objasni kako plastika simboliše futurizam, ali ne... prozivke su bivale sve glasnije: „Šta, zapravo, simbolizuju tih osam crvenih tačkica na vrhu štafete?! Republike i pokrajine ili pretnju da će njima poteći krv?! Ne liči li plastična štafeta s tim crvenim „kapljicama" na najobičniju epruvetu?!" Pa, sve dotle da zbog toga što je u njoj bila ugrađena svetleća dioda i da su sporne tačkice sijale liči na igračku - doduše, u poslednjem argumentu još ima i najviše istine. Gledajući je ovako, lišeni bremena ideologije, zaista podseća na onu svetleću „šargarepu" kojom saobraćajci vitlaju u mraku...

Junak sa Skadra

Ovu titulu je doživotno nosio i bio počasni gost svih sletova Stipe Eterović sa Brača, udarnik ondašnjeg „Jadrankamena", koji je 1959. godine spasao štafetu od pokušaja albanskih bandita da je se domognu i tako u jeku Informbiroa nanesu moralni poraz Jugoslaviji. Naime, u trenutku dok je sa još dvojicom omladinaca preplivavao Skadarsko jezero, prateći štafetu, sa albanske strane su zapucali na njih. Momak kod kojeg je u tom trenutku bila štafeta ispustio je, ali ju je Eterović, iako ranjen u nogu, dograbio i s njom doplivao do obale.

No, kada se siroti plastikaner (Kinezi danas prave daleko kvalitetnije) konačno dogegao do Beograda, eto novog šoka.

- Kao šlag na tortu, povrh svega i posle svega, čuveni slet pod nazivom „Upalite svetlo" i Đole Balašević, kao jedan od učesnika, sa sve pesmom „Taj orkestar stari pojma nema u stvari", što je momentalno protumačeno kao prozivka na račun kolektivnog predsedništva SFRJ. Nekako se sve to završilo, pet i po hiljada omladinaca i omladinki odigralo je šta je imalo da odigra, Rajmonda Brošaj, osnovka iz Gnjilana, predala je štafetu predsedniku Omladine Redžepiju, ovaj je prosledio dalje, ka Hali sportova, gde se samo na nju čekalo da označi početak velikog rok koncerta i tu je definitivno stavljena tačka na putešestvije poslednje štafete mladosti. Još dve godine su potom organizovani sletovi, ali bez nje. Ona tumačenja o osam kapi krvi su, izgleda, ipak bila proročanska - gledamo u zamišljenog kustosa, ona u štafetu, štafeta u granitni sarkofag, a on... On, očigledno, i dalje gleda sve nas, zadovoljno se smeškajući iz nekog separea socijalističkog „raja": „Majku vam božju, blesavu - i posle mene zauvek ja"!

s3

Probrani... Štafetu su nosili istaknuti omladinci, sportisti, radnici, đaci i studenti

Нема коментара: