brojač poseta

недеља, 22. март 2009.

MAJKA DESET ATANASKOVIĆA

Dragica Atanasković iz Vinče ima samo jedan san - da svoje desetoro dece izvede na pravi put i da ih sačuva od pacova

s1

Blagoslov ili prokletstvo... U svega 20 kvadrata živi cela porodica

Prokletstvo Dragice Atanasković je njen najveći blagoslov - desetoro dece. Sedmorica sinova i tri ćerke, jedno drugom do uveta, siroto plemstvo bez igde ičega, osim ljubavi samohrane majke. A ljubav- niti je zasitna, niti se može ogrnuti kad vetrovi rasklate daščaru u blatu Vinče...

slika

Dragica Atanasković

- Jeste li vi iz novina, čiko? Poslala me je majka da vas sačekam, da ne lutate - stade dete pred nas i povede iza zgrada, asfaltom - dokle ga je bilo, raskvašenom i razgaženom zemljom, preko šuta i otpada, pa opet zemljom do pred ulaz klecave barake na vetrometini.

Drva stigla kasno

- Evo me odmah, samo da ponesem nekoliko drva - otrča mala vinčanska princeza do golih zidova nekadašnjih šupa, bez vrata, bez krova... Samo krte cigle i metar mokrih cepanica.

- Ljeposava - veli, upitana za ime, dok prebira za suvljom bukovinom. Među zgradama, u 21. veku, u doba deklarativnog „čovekoljublja", umesto da prebira po igračkama...

- Evo, za ovih 13 godina koliko sam ovde s decom kome god da sam se obratila za pomoć uglavnom su mi na svako pitanje odgovarali pitanjem: „A što si ih nakotila toliko, crna ženo?"! Nisam ih kotila nego rađala, odgovorim i izađem, sve teže preživljavajući iste poglede, iste pokude i istu bezdušnost kod toliko različitih ljudi... - stisla se deca uza crvotočni astal u metar i po kuhinje da iznova čuju majčinu priču, za druge, bajkovitije, nije imala kad da im kazuje.

- Da nije crkve i nešto dobrih ljudi što nam pomažu, verujte da zimu prezimili ne bismo! Smrzli bi se il' pomrli od gladi! Od opštine smo pre mesec dana dobili nekoliko metra drva, hvala im, ali gde bi novembar, decembar, januar... Radila sam dokle sam mogla i šta god sam mogla: čistila ulaze zgrada, nadničila u poljima, težačila gde god se plaćalo, ali... Izdalo srce, pojede me šećer, deca mi se porazboljevala... - znajući da će majka da zaplače, poskakaše deca da odvrate priču na drugu stranu. Dobro, ali kuda kada je svaka strana grđa od prethodne?! Nema u ovih dvaestinu kvadrata „doma" tačke smiraja da se u nju čovek zagleda dok Dragici oči ne okopne.

- Ja imam astmu, a moja sestra Ljeposava epilepsiju - trže nas mali Slobodan, ne znajući šta drugo da kaže. Dete blagovesno milog lica, kao i sestra mu, kao i ostalo dvoje dece što su ostala s majkom Dragicom, šestoro starijih raslo je po domovima, tamo gde su mogli da se prehrane, dolazeći vikendom kod majke.

s2

Treba im pomoći... Mali Atanaskovići

- Kad sam od opštine tražila pomoć, slali su me na gradske vlasti; gradske su me vraćale na opštinu, tražeći da ona formira komisiju koja će da utvrdi stanje, pa da pošalje predlog Narodnoj kancelariji za pomoć?! Prođe život i stradaše mi deca, dok oni ispoštuju jedni druge i dok se dogovore u čijoj je nadležnosti sirotinja?! A sve što sam tražila je bilo kakav smeštaj, bilo gde! Samo jednu sobu da mi po deci uveče ne šetaju pacovi i kupatilo da ih u 21. veku ne kupam u koritu! Ni za šta drugo nisam molila, za sve ostalo ću sama da se izborim kako znam, samo da mi na decu ne kidišu pacovi... - sve i da nije tako kako zbori, nešto je pregrizlo zidove i pod od dasaka, nešto se uljuljako iza skisle sudopere, baš dok pričamo.

Stražari zbog glodara

- Kad deca zaspu, kada se sve umiri, tad izađu, znaju da su tad oni jedini gospodari. Sednem na stolicu, ćutim i stražarim, čuvam da ne priđu krevetu - došapnu nam majka, da ne čuju glodari, blagoslovena od Boga i prezrena od ljudi.

U zemlji s viškom gluposti i manjkom dece, gde se neko svojski trudi da tako i ostane.

Нема коментара: