brojač poseta

уторак, 24. март 2009.

10 GODINA OD BOMBARDOVANJA: ZAŠTO SAM JA OSTAO BEZ NOGU?

Ratko Bulatović, bivši član Štaba civilne zaštite Beograda, koji je u bombardovanju ostao bez obe noge, ogorčen na državu zbog povlačenja

Nato mu tokom bombardovanja 1999. razneo obe noge... Ratko Bulatović danas hoda pomoću proteza

Nato mu tokom bombardovanja 1999. razneo obe noge... Ratko Bulatović danas hoda pomoću proteza

Na današnji dan pre tačno deset godina na Srbiju su počele da padaju NATO bombe. U tromesečnoj zločinačkoj agresiji koja je usledila ubijeno je oko 2.500 civila, od kojih 89 dece. Ranjeno je 12.500 ljudi, a rezultat agresije je i proterivanje više od 200.000 Srba sa Kosova.

Zašto je država oprostila NATO-u hiljade poginulih, povređenih i unesrećenih ljudi? ... Dušica Rakić, majka ubijene trogodišnje Milice Rakić iz Batajnice

Srbija još pamti tragediju porodice Rakić iz Batajnice, čija je trogodišnja ćerkica Milica 19. aprila poginula od gelera NATO bombe dok je u kupatilu sedela na noši. Majka Dušica kaže da se oseća kao da se tragedija desila juče.

- Sin Aleksa (19) dobro pamti šta se desilo našoj Milici, ali o njenoj smrti nikad ne priča. Kao ni ćerka Anđela (9), kojoj smo sve ispričali. Suprug i ja smo razočarani, besni i na društvo i na državu. Smatramo da je država trebalo da istraje na tužbi protiv NATO-a, a ne da je povuče! Zar treba da im oprostimo hiljade poginulih, povređenih, unesrećenih ljudi?! Mi niti smo tražili niti smo dobili ikakvu odštetu, a kako i da je dobijemo kada je država odustala. Za privatnu tužbu nemamo para - priča Dušica.

Ostao bez obe noge

Strašna je sudbina i Ratka Bulatovića, koji je teško ranjen tokom bombardovanja Generalštaba 30. aprila. Ostao je bez obe noge. Bio je član Štaba civilne zaštite Beograda. Kaže da su mu prizori stradanja i danas pred očima.

Minut ćutanja, sirene, Vlada...

Prvi čas u svim školama u Srbiji danas će početi minutom ćutanja u znak sećanja na stradale u NATO agresiji. Ministar Šutanovac položiće cveće na Spomen-obeležje stradalim civilima kod mosta u Varvarinu. U 12 sati će se u celoj zemlji oglasiti sirene za „prestanak opasnosti" u trajanju od 60 sekundi, dok će Vlada održati posebnu sednicu na kojoj će govoriti premijer Cvetković. Ministri će u podne položiti vence na lokacijama najvećih stradanja civila, vojnika i policajca. Pomen žrtvama biće održan u crkvi svetog Marka u 17 sati, dok će se u 18.45 u svim hramovima SPC oglasiti zvona.

- Bio sam te noći na dužnosti. Zadatak Štaba bio je da posle dejstva agresora izađemo na lice mesta i pružimo pomoć ranjenima, pomognemo vatrogasnoj službi u gašenju požara, raščišćavanju ruševina, otklanjanju kvarova... Te noći sam došao sa ekipom posle prvog dejstva po zgradama Generalštaba i Saveznog MUP-a. Ali, vratili su se, bombardovali ponovo, vremena za sklanjanje nije bilo... Začuo sam dve jake eksplozije i izgubio svest - priseća se Bulatović. Najteže mu je bilo, kaže, da se pomiri s činjenicom da će mu u 40. godini obe noge niti amputirane.

- Koristim pomagala, proteze koje se menjaju svake treće godine. Koštaju od 10.000 do 100.000 evra. Samo jedno koleno košta 32.000 evra! A ja sam samo jedna od hiljadu žrtava. Bilo je logično da država pokrene postupak za naknadu štete. Svaki dan se pitam zašto smo mi ratovali, ginuli, kada država nije tražila pravdu - priča Bulatović, i dodaje da ima ljudi koji su mu pomogli, učinili dobro.

Masovno ubijanje civila

- Četiri dana posle ranjavanja tadašnja gradska vlada na čelu sa SPO-om dodelila mi je kuću. Još me se ponekad seti samo Vuk Drašković, pozove i pita za zdravlje, da li mi nešto treba. Znači mi to. Ali, nisu svi stradalnici zbrinuti, niti se o njima iko brine - zaključuje Bulatović.

Jedan od najstrašnijih događaja desio se 7. maja, kada je NATO kasetnim bombama zasuo centar Niša. Poginulo je 15 ljudi, ranjeno 70. Ubijena je tada i trudnica Ljiljana Spasić.

Majka Aleksandra Deljanina, koji je ubijen ispred svoje kuće zajedno sa zetom, kaže da još nije sposobna da govori o ovoj tragediji. Njena komšinica Slobodanka Đorđević, čiji je suprug Božidar poginuo, a sin još nosi gelere u telu, kaže da je sramotno što ih se država seti samo 24. marta.

- Tog dana sam sa snajom bila na pijaci. Kada smo videle avione, potrčale smo kući. Dok smo došle sve je bilo gotovo. Na sve strane je bila vatra, plamtela je i naša kuća, a muž i sin su već bili u bolnici. Suprugu nije bilo pomoći, a Mladen je bio izrešetan. Čudom je preživeo - seća se Slobodanka.

Izrešetalo ga 39 gelera kasetne bombe... Mladen Đurović iz Niša

Njen prvi komšija Mladen Đurović je imao 15 godina. Sedmi maj je čudom preživeo.

- Tri bombe su probile tavanicu. Jedna je bukvalno prepolovila veš-mašinu, pukle su i druge dve, a ja sam osetio kako mi se geleri zabijaju u telo. Godinu dana je trebalo da ih se oslobodim, neki su mi izvađeni, dok su drugi sami izlazili. Imam ožiljke svuda po telu, ali su teži ožiljci na duši. Ne mogu da zaboravim slike raskomadanih ljudi, među kojima je bio i naš kum Božidar Đorđević - priseća se Mladen.

Нема коментара: