brojač poseta

уторак, 24. фебруар 2009.

VOZIM JEDNOM RUKOM, PA ŠTA?!

Teško povređeni vaterpolista juče se na konferenciju za novinare u Ministarstvu sporta sam dovezao, tvrdi da ne ugrožava bezbednost saobraćaja jer je auto automatik

Proslavljeni srpski vaterpolista Danilo Ikodinović kaže da njegov oporavak posle letošnje saobraćajne nesreće teče odličnim tempom, brže nego što je bilo ko očekivao! On ne krije da je veliki optimista kada je reč o oporavku njegove desne ruke i procenuje da će već za dva meseca najkasnije biti poznato stanje „zlatne desnice".

Dača animira decu da se bave sportom

Ministarka omladine i sporta Snežana Marković-Samardžić i Danilo Ikodinović potpisali su sporazum o „stipendiranju", a zapravo se radi o primeni nacionalne strategije za mlade. Iako je pored podrške naišao i na osudu dela javnosti zbog saobraćajne nesreće koju je izazvao prošlog leta, ministarka smatra da je Ikodinović idealna osoba da animira decu da se bave sportom.

- Odlučili smo se da to bude Danilo Ikodinović, jer je on idealan partner za promociju te ideje. Dača će predstavljati državu u važnom segmentu države, a to su deca. Osnovni cilj je da se deca bave sportom, a izbor je pao na Danila, jer može mnogo da učini u tom smeru. On je čovek koji je pun optimizma, veliki pozitivac i može mladima da prenese i pozitivno i negativno u pobedama i porazima - rekla je Marković-Samardžić.

Ikodinović kaže da su mnogi predviđali da neće preživeti nakon nesreće, zatim su tvrdili da će ostati doživotni invalid, ali on je, kako kaže, pobedio sve crne prognoze. Potpisivanje ugovora o saradnji s Ministarstvom sporta i omladine nazvao je početkom svog novog života!

Kakvo je vaše stanje trenutno i kakva je situacija s rukom?

- Kod mene sve ide ubrzano i zadovoljan sam zbog toga. Predviđali su mi da ću da umrem, pa nisam umro. Pa da ću da ostanem invalid, pa nisam ostao invalid. Pa da ću godinu dana da ležim u bolnici, pa sam izašao posle dva meseca. Dakle, sve se odvija brže nego što se predviđalo, ali potrebno je sada dosta strpljenja. Radio sam dva hirurška zahvata do sada, operaciju humerusa i spajanje nerava. Sada čekamo šest meseci do godinu dana da bismo videli reakciju. Videćemo šta će da bude, ali veliki sam optimista. Što se tiče mog psihofizičkog stanja, sve je u najboljem redu.

Šta kažu doktori?

- Doktori se uvek ograde i kažu da će se za godinu dana znati stanje ruke. Međutim, verujem da ćemo vrlo brzo, za mesec ili dva, da znamo da li će nešto da bude ili ne. Što se mene tiče, malo sam oslabio, ali ne toliko kao što neki žele to da predstave ili kao što bi voleli.

Kako živite bez vaterpola?

- Jedini problem predstavlja mi nerad, jer sam dvadeset i kusur godina imao isprogramiran svaki dan, dva puta dnevno sam imao obaveze. Ministarstvo je prihvatilo da od beznadežnog slučaja napravi nešto. Šalim se, naravno. Ne bih da budem patetičan i da zahvaljujem, ali verujem da će ovo da bude lepa obostrana saradnja. Imaće koristi i oni od mene i ja od njih.

Da li imate terapije i kako se one odvijaju?

- Imam terapije, ali ništa specijalno. Više zato što to želim, nego zato što su mi potrebne za zdravlje. Nisu to čak ni terapije, već vežbanje organizma i ruke. Dobro sam, veoma dobro, ako nekoga to uopšte interesuje. Vidim da ima dušebrižnika koji bi izgleda voleli da nije baš tako dobro. Ima negativnih ljudi, a meni, koji sam poprilično emotivan, veoma smetaju takve stvari i nije mi pravo kada vidim šta se dešava. Ne mogu to da odbacim. Na moju sreću, više je onih ljudi od kojih svakodnevno imam podršku, što na ulici, što od drugova, koji mi žele svu sreću ovoga sveta.

Vidite li sebe u budućnosti u vaterpolu, možda u savezu?

- Naravno da se vidim u sportu i vaterpolu. Možda negde u savezu, ali videćemo, ne znam još, ne mogu sad o tome da pričam. Želim da se dovedem u optimalno stanje. Sve ovo zasad je početak mog novog života.

Da li ste gledali naslednike u reprezentaciji Srbije protiv Francuza i kako ih ocenjujete?

- Mnogo je rano za ocene. Van reprezentacije je šest ili sedam igrača koji su završili karijeru. Momci imaju strahovitu perspektivu. U reprezentaciji je već nekoliko vrhunskih igrača, ali trebalo bi predano raditi s njima. Rano je pričati da li će da budu kao moja generacija, gori ili bolji. Trebalo bi da prođe malo vremena, ali ne baš četiri godine, kao što neki govore. Mi smo igrali godinu za godinu i svako takmičenje je bilo veoma bitno. Nismo se orijentisali samo na Olimpijske igre i ovoj generaciji ne sme da bude bitna samo 2012. i OI u Londonu. I svetska liga je važna, ako nije tako, zašto je onda igraju.

Znači li to da im preporučujete recept koji je koristila vaša generacija?

- Počeli smo u Sevilji 1997. godine srebrnom evropskom medaljom, a završili smo, doduše bez mene, bronzanom olimpijskom medaljom. Svake godine donosili smo neko odličje, osim one famozne 1999. godine, kada je bilo opšte rasulo. Tako smo razmišljali, a verujem da je to bio pravilan način.

Нема коментара: