brojač poseta

недеља, 11. јануар 2009.

SA SEKIROM NEMA SEKIRACIJE

Bez ikakvih provera i ograničenja, za male pare i za tili čas u Srbiji možete postati vlasnik ličnog naoružanja. Potrebno je samo da vam baka isplete fantomku i vaša kriminalna karijera može da počne

s

Kvalitet pre cene... Za uspešan posao važno je dobro izabrati

Tema tipa „Kako se ubojito naoružati za male pare u Srbiji" ni po čemu ne spada u domen takozvanog istraživačkog novinarstva, ili ne daj Bože, kakve dublje analize. Možda je problem naći biblioteku, galeriju, izložbu savremene umetnosti, ali oružje - samo ako gluvonem prati uputstva Stivija Vondera, pa i u tom slučaju teško da bi omanuo!

Shodno vremenskim prilikama, ovoga puta smo se usredsredili isključivo na ‘ladno oružje, odnosno na onaj pribor koji se sve češće pominje u crnoj hronici kao sredstvo izvršenja najtežih zločina: mačete, sablje, nožekanje, sekirice, i s osobitim „zadovoljstvom" možemo da konstatujemo sledeće: kukala nam majka majčina!!!

slika

Nema kontrole... Da biste postali pravi smrtonosni nindža, nije vam potrebna čak ni lična karta, niti uverenje od psihijatra

Naime, otkada se čarapa nosi jednako na glavi koliko i na nozi, za pedesetak i manje evra svaki švrća ili pak psihijatrijski slučaj na slobodi može bez ikakvih problema da postane „nindža" i oplodi sredstva uložena u svoju „obuku" upadom u prvi STR ili menjačnicu.

Takozvani armi-šopovi i resto specijalizovanih radnji doslovno su „švedski stolovi" svega što ubada, seče, lomi, reže, nanosi bol i pušta krv.

Međutim, u njima se još i drže nekakvog ograničenja da maloletnicima neće prodati ništa opasnije od maskirnih pantalona i cokula, ali... E, to „ali" odnosi se na alternativu, odnosno, sve one „trgovine" u kojima se novac ne pita ni za godine, ni za rod, ni za pol: ulični prodavci, trafike, trafičice i novobeogradski buvljak kao poslednji bastion demokratije i prava da svako dete ima svoj jatagan.

- Dobar dan, pošto katana, brko-sane?! - živo smo se zainteresovali za male „kućne potrepštine" na tezgi s leve strane druge polovine buvljaka. Da su Džeku Trboseku bila na dohvat ruke ovakva sečiva, do dana današnjeg bi tranžirao po Londonu.

- Tri hiljadarke, pa i nije baš mnogo - konstatujemo probajući uzgred kako nam istočnjački mač leži u ruci. Predusretljivi prodavac samo što ne nahvata nekog od prolaznika da na njemu i probamo robu koju meračimo.

- A kako ću s ovim kroz prevoz?! Mislim, šta ako me zaustavi policija? - pitamo, jelte, razumno.

- Ma, kakva policija, ko te šta pita?! Uviću ti je i teraj slobodno - eh, kakvo pitanje, takav i odgovor.

- Nemam sad kod sebe toliko novca, možeš li da je staviš sa strane, poslaću malog za sat vremena da ti donese pare i da je uzme - kao što smo, nažalost, i pretpostavili, naš predlog nailazi na apsolutno razumevanje krupajlije kraj tezge: - Samo nek požuri, ako ga nema za sat vremena, vraćam je u prodaju!

Tri koraka dalje, ka bočnom izlazu s desne strane, prosto da se čovek „nasekira" za male pare: sekire, satare, pijuci, budaci, maljevi... Naravno, da nas nekako svakodnevica ne demantuje, sve pobrojano bi bilo tek baštenski ili ti poljoprivredni alat, no...

- Možeš i u kamen njom da udariš - hvali čiča sekirče za koje smo se uhvatili, zgodno za pod mišku, što se ono kaže.

- Nećemo u kamen, nego u glavu - ma jok, ni trepnuo nije na ovu opasku! Valjda se od Karađorđa naovamo podrazumeva da se sekirče tek tu i tamo koristi i za seču drva.

- Evo, čisto pitamo pitanja radi: gledaš li ikada, prijatelju, kome prodaješ?!

- Prodajem onome ko plati, ‘ajde pustite me pitanja i priče! Ako ne kupi kod mene, hoće kod nekog drugog, u Beogradu barem oružja ima na svakom koraku - ljutnu se starina, bogme s pravom. Nije on kriv što je negde na putu sa sela u grad silom prilika postao diler oružja.

slika

Tako hladno, a opet tako vatreno oružje!

Svojevremeno smo posetili i ženski zatvor u Požarevcu i tom prilikom od Sanje Stević, dugogodišnjeg čuvara u ovoj ustanovi, zabeležili i jednu neobičnu priču. Tokom duge karijere sretala se s raznim osobama koje su kaznu izdržavale zbog najtežih krivičnih dela. U sećanju joj je ostala žena iz okoline Vranja, koja je nakon višegodišnjeg maltretiranja od strane muža odlučila da jednostavno prekrati muke - ubila ga je na spavanju!

- Miladinke, često ju je pitala Sanja, čime ga, sestro, ubi - sa vatreno il' sa hladno oružje?

- Sa vatreno, najvatrenije - odgovarala je zatvorenica. - Sa sekiru, bre!

- Pa otkad je sekira vatreno oružje? - čudila se naša sagovornica.

- Otkako sam ga posle toga polila benzinom i zapalila - objasnila je Miladinke.

Dobro, idemo dalje, sledeća stajanka je u prozaičnom parkiću kraj Ekonomskog fakulteta. Osim ljubavi, može tu da se pazari i ponešto prekaljenog čelika za višenamesku upotrebu, a i onih zgodnih kapa što štite od mraza i identifikacije.

- Bogme, lepa ponuda, majstore! Pošto mačete? - ćakulamo s garavim distributerom godišnje proizvodnje nekadašnjeg giganta „Famip" iz Prizrena.

- Pogledaj ovaj „leptir", vidi - upućuje nas na ponos svoje ponude umešno vitlajući njim.

- Hiljadu i po - vitla i dalje na radost i divljenje „kolega" s ostalih kartonki.

- Znaš li, druže, da prema nekim važećim propisima, ne bi smeo tek tako da prodaješ išta čije je sečivo veće od šake - stade s pokaznom vežbom začuđeno gledajući u šaku, pa u nas.

- ‘Aj', ne zajebavaj ako nećeš da pazariš! Na čiju šaku da merim?! Da tražim od ljudi da ispruže ruku pre nego što kupe? Pa, je l' ista moja i tvoja ruka?! Iz tu tvoju malu bi i nožić s grickalicu pretek'o, a gle'j moju ručerdu - majku mu, zdrava ulična filozofija, nema šta.

Propisi su takvi kakvi su, a ponuda takva kakva jeste - oni siromašni, a ona bogata.

Dok god je tako, „nindže" ne moraju da strahuju za opstanak u zemlji u kojoj bake preduzimljivim unucima štrikaju fantomke - ovde još samo pameti nema u slobodnoj prodaji, sve ostalo može da se nabavi za sitnu lovu, samo ako se pažljivo traži.

Нема коментара: