brojač poseta

субота, 03. јануар 2009.

Nova godina u Njujorku

Ako postoji trenutak u kome će grad Njujork biti u stanju da kolektivno bar na trenutak zaboravi postojeće nedaće, to je onda za doček Nove 2009. na Tajms skveru.

"Ranije se znao red", uveravala me je domaćica večere, evocirajući uspomene na ne više od deset godina unazad. "Prvo se obeležavao Halloween (Noć veštica), pa Thanksgiving (Dan zahvalnosti), pa tek na kraju Božić i Nova godina.

Osamdesetogodišnja Tamara Toumanova R. koja je i ime i prezime (!) dobila po nekada čuvenoj gruzijskoj balerini, shodno vlastitom i uverenju svojih roditelja (koji su oboje Njujorčani nekoliko generacija unazad i simpatizeri američke Komunističke partije) za "novu modu" krivi kapitalistički sistem i velike prodavnice poput Hallmark (Holmarka) čiji bi se biznis model mogao definisati kao - kupuj, kupuj i samo kupuj.

Bio je kraj novembra, i u njenom stanu koji gleda na reku Hadson smo uz tradicionalnu pečenu ćurku i pitu od bundeve obeležavali Dan zahvalnosti, dok su na radiju uglavnom puštali božićnu muziku.

I sad je trenutak za priznanje. Kad sam prvi put došla u Njujork, iz Srbije izmrcvarene sankcijama, imala sam zaista utisak da dane provodim u nekom holivudskom filmu. Stigla sam taman na vreme da ostanem zadivljena blještavim izlozima, uličnom dekoracijom i veselom, prazničnom muzikom koja se orila iz poneke od prodavnica i čiju sam lepršavu melodiju nosila sa sobom dugo pošto bih prestala sa kupovinom. Bio je kraj oktobra.

Danas, sa stažom u gradu dovoljnim da i zakonski budem priznata kao građanin Njujorka, u periodu od sredine novembra do sredine januara imam ozbiljnih audio-vizuelnih problema. Ne mogu da zaspim jer je park preko puta mog stana toliko okićen svetlima da blješti bezmalo kao na fudbalskom stadionu, a sladunjavu muziku i zvuke zvončića kojima je čovek okružen u skoro svakom javnom prostoru je doslovno nemoguće izbaciti iz glave.

I nisam jedina! Ove godine je lokalni radio objavio rezultate studije po kojoj kombinacija zelene i crvene boje u ogromnoj količini dovodi do nervne razdražljivosti. O tome kako se osećaju stanovnici Njujorka u kome je i najviša zgrada u gradu, Empajer stejt bilding, u dane praznika osvetljena crveno-zeleno, tom prilikom nije bilo reči.

Da praznici dolaze u Njujork zna se ne samo po sumanutoj kupovini podsticanoj tradicionalnom muzikom i rasprodajama, o čemu će biti više reči nešto kasnije, nego i po javno istaknutim (i izgovorenim) čestitkama. Pristojan svet, što u Americi uvek znači i - politički korektan, u to vreme je na muci šta, kad i kome čestitati, i to posebno važi za Njujork koji se diči podatkom da u njemu žive ljudi iz gotovo celog sveta.

U praksi to izgleda otprilike ovako: ranije se čestitao Božić, ali sada u gradu žive i oni koji ili nisu religiozni, ili možda jesu veoma, ali nisu hrišćani. Od 1966. crnci (ali nikako svi!) širom Amerike slave Kwanzza (Kvanzu) što je, sudeći prema Wikipediji, praznik posebno kreiran da bi "crni ljudi imali svoju proslavu radije nego da imitiraju proslave dominantnih struktura u društvu".

Tokom sedam dana od 26. decembra do 1. januara pali se sedam sveća koje su u posebnom svećnjaku - kinari. Priznajem da sam laik za pitanja novih rituala i religija, ali mene kinara neodoljivo podseća na - menoru, svećnjak od devet sveća koji se u ovo doba može videti na mnogim javnim mestima i u prozorima stanova i kuća. Reč je o načinu na koji Jevreji proslavljaju praznik svetla, i kojima se, u to ime, čestita Hanukkah (Hanuka). Ostalim grupama, u gradu se obično upućuje neutralni pozdrav "Srećni praznici". Politička korektnost na delu u mojoj zgradi se ogleda u čestitki istaknutoj odmah posle Dana zahvalnosti na kojoj se svim stanarima čestita Božić, Hanuka, Kvanza (iako pouzdano u zgradi ne živi nijedan crnac) i "ostali praznici". Oni manje opterećeni i duhovitiji su pre nekog vremena saželi pozdrav u Happy Chrismahanukwanzakah ili u prevodu - Srećan Božihanukvanza.

I kad smo kod političke korektnosti ali i sve veće komercijalizacije porodičnih praznika na koju mi se žalila gospođa Tamara, valja spomenuti i polnu i rasnu jednakost koja vlada među deliocima poklona za Božić i Novu godinu. Deda Mrazovi sa kojima je moguće slikati se u velikim prodavnicama često su uočljivo poreklom iz Latinske Amerike, dok među ukrasima na jelkama povremeno rame uz rame stoje Deda Mraz i Baka Mrazica.

Najpoznatija jelka u gradu je sigurno ona u Rokfeler centru. Običaj postavljanja jelke u, po nekima, samo srce luksuznog dela Menhetna datira još od pre više od 70 godina. Kako i priliči jednoj od najstarijih i najuticajnijih porodica grada, Rokfelerima, jelka (tačnije, u ovom slučaju, bor) koja se diže u njihovom kompleksu je najčešće i najveća u gradu. Tradicionalno, takođe, ovaj bor nije ni iz šume ni iz rasadnika nego iz dvorišta običnih građana, za koje je, u slučaju da su željni pet minuta slave, tokom cele godine otvoren konkurs za buduće praznično drvo. Ove godine bor visok preko 20 metara je stigao iz Konektikata, i 12. decembra je svečano podignut (pomoću hidrauličnog krana i 20-ak asistenata), te ukrašen sa 25.000 kristala i 30.000 svetlećih kugli dok mu je na vrhu zvezda od "svarovski" kristala teška oko 250 kilograma. Za one (sve brojnije i u Americi) koji se pitaju šta se dešava sa drvetom kad se praznici završe, marketing odeljenje Rokfeler centra ima spreman odgovor. Od 1971. godine se, naime, ovaj bor reciklira, i skoro svake godine drvo se donira u neke druge (humanitarne) svrhe. Uz izviđače koji konstantno dobijaju daščice da prave stazice, prošle godine je veći deo upotrebljen da se žrtvama "Katarine" naprave montažne kuće, a nekoliko godina pre toga od delova drveta su pravljene igračke za životinje njujorškog zoološkog vrta u Bronksu.

Obrni-okreni, samo par koraka daleko od Rokfeler (šoping) centra i opet se vraćamo kupovini i potrošačkom mentalitetu kao pokretaču novogodišnjih praznika. Kad sam prvi put videla da ljudi strpljivo stoje i po pola sata u redovima da bi videli kako su ukrašeni izlozi, nisam mogla da se otmem utisku da su Ameri fin ali malo površan svet, kad ih na nivou odanih posetilaca galerije ili muzeja zanima ono što je istaknuto u izlogu radnje. I naravno, rekla sam Debori, jednoj od svojih prvih njujorških prijateljica, kako "nisam luda da stojim po ciči zimi da bih videla šta novo ima da nam predoči 'Lord & Taylor' ili neka druga luksuzna radnja". Htela sam da dodam još ponešto o tome kako su ovce tu da bi se šišale, ali sam kao i mnogo puta pre toga odustala pred barijerom neprevodivosti naših živopisnih izreka. Samo nekoliko godina kasnije i evo me u vremenu sadašnjem, na internetu proučavam vremensku prognozu ne bih li utvrdila koje je najbolje vreme da svoju ćerkicu povedem na Petu aveniju da... pa da pogledamo izloge. I, majke mi mile, nisam se poamerikančila. Izlozi o kojima je reč su tako bajkoviti i maštoviti, da zbog njih vredi pomalo i sačekati u redu. Najčešće su to razrađene scene, nalik pozorišnim predstavama, koje uključuju posebno definisanu temu, namenski napravljene lutke, igračke, aparature i slično. Na kraju, Rokfeler centar, baš kao i Central park, Prirodnjački muzej, njujorška luka i još desetine destinacija širom grada preko zime imaju otvorena klizališta u kojima često uživaju najmlađi žitelji grada i po kojima upravo klinci znaju da se praznici približavaju.

Ali, vratimo se odraslima, dakle, platežno sposobnima. Nacija koja ima izreku Shop until you dropNjujork tajmsa, koja je obično barometar raspoloženja u gradu, od prva tri naslova u non-fiction selekciji, prva dva se bave pogubnom politikom Džordža Buša. (u slobodnom prevodu - Kupuj dok ne spadneš s nogu), u kojoj je preporučeni lek protiv depresije - kupovina, i čiji niz heroina, od Skarlet O' Hare iz "Prohujalo s vihorom" do Keri iz "Seks i grad", mrtve 'ladne izgovaraju: “Misliću o tome sutra", decenijama je ohrabrivana da troši, troši, troši, da se ako je potrebno i zaduži na kreditne kartice itd, i učena je (i uslovljavana) da je trošenje pred božićne praznike, pa... deo praznika. Muzika, boje, izlozi... sve je podređeno stvaranju slike o lakoći življenja uz koju prirodno ide lakoća vađenja novčanika. Da bi oni koji su sve što im je potrebno kupili prethodnih godina imali čime da se zanimaju svake nove godine, reklamiraju se ne samo proizvodi koji su u trendu, kao i "nove i unapređene" verzije starijih proizvoda, već postoji i čitava industrija bazirana na prodaji stvari koje se marketinški pozicioniraju kao potpuno nove i shodno tome predstavljaju "idealan novogodišnji poklon". U takve, za ovu godinu, spadaju daljinski upravljač koji se aktivira na zvuk (39), kao i naočare (249,95), stereo zvučnik (299,95) te držač specijalno dizajniran za tuš kabinu (69,95 dolara) sve dodaci za ajpod. Slično je i sa konzolom za roditelje koja može da se programira da automatski isključuje TV, DVD, računar itd, a kad je dečje vreme za igru prošlo (89,95), bežični pronalazač ključeva (49,95) te ornamenti za jelku u dve boje sa digitalnom fotografijom po vašem izboru (39 dolara). Među ovogodišnje bestselere spadaju još i "Moja bliznakinja", lutka koja se posebno pravi po liku devojčice kojoj se poklanja (145) te fudbalska lopta marke "adidas" koja se reklamira kao "inteligentna" (!), koja pomoću ugrađenih čipova ume da prepozna da li je zaista u pitanju gol, aut i slično (web prodaja, 20 dolara). Što se tiče liste najprodavanijih knjiga

S tim u vezi, nedavno mi je komšinica, još jedna starija gospođa, američka Jevrejka koja u Njujorku živi od početka '60-ih, poverila kako se plaši da država ulazi u ekonomsku krizu. Dodala je da se boji kako će biti "isto ili gore kao početkom '70-ih". "Kako je bilo u to vreme", i sama pomalo zaplašena sam zapitala. "Jako teško", odgovorila mi je, "stajali smo u redovima za benzin." "I koliko je sve to trajalo", pitala sam dalje imajući na umu balkansko iskustvo po kome se istorija ponavlja. "Dugo", uzdahnula je, "skoro pune dve godine."

U zavisnosti od toga ko je dežurni ekspert, Amerikanci ovih dana mogu da čuju da zemlja "ulazi u recesiju", da "recesija traje od decembra prošle godine", te da "nikako ne treba spominjati reč na 'r' jer se tako gubi poverenje u tržište". Među ljudima vlada nekakav neodređeni strah, i prvi put (pretpostavljam od početka sedamdesetih) Amerikanci javno koriste inače retko upotrebljavanu frazu "kupovanje u okviru (postojećeg) budžeta". Već je objavljeno da usled krize većina firmi neće praviti tradicionalne novogodišnje koktele i proslave. Čak su se i glavešine sa Vol Strita javno oglasile izjavom da shodno postojećim prilikama, ove godine neće deliti bonuse. U smislu, za nas ima, ali ćemo se suzdržati, za razliku pak od većine Amerikanaca čije kompanije (i to je već objavljeno) neće imati višak novca da podele novogodišnje bonuse i koji, ako uspeju da zadrže poslove, zapravo mogu da kažu kako im je ispunjena najvažnija novogodišnja želja. Pod takvim okolnostima, dok ovih dana šetam po gradu, opet imam utisak da živim u filmu, ali je to ovog puta nešto kao Matriks sa greškom. Radnje krcate raznom robom zvrje bez posetilaca. Blještava svetla koja nemaju koga da impresioniraju. Tobože vesela muzika koja zapravo više zvuči kao neka pokvarena ploča.

Ako postoji trenutak u kome će grad Njujork biti u stanju da kolektivno bar na trenutak zaboravi postojeće nedaće, to je onda za doček Nove 2009. na Tajms skveru. U ovom delu grada, jedinstvenom između ostalog i po tome što zakon ne zabranjuje nego upravo zahteva da svi biznisi imaju svetleće reklame, nova godina se tradicionalno dočekuje već duže od 100 godina, spuštanjem kugle tačno u ponoć nakon čega sledi veličanstveni vatromet. Svake godine na Tajms skveru Novu godinu dočeka u proseku 750.000 ljudi, a zvanični podaci ukazuju na to da je 2000. godine trg ugostio čak dva miliona posetilaca. Istini za volju, na Tajms skveru je obično mnogo više turista nego žitelja grada, ali je takođe izvesno da će većina Njujorčana, ma gde da je, pred ponoć ne samo upaliti TV da pogleda šta se dešava na trgu, nego će tu istu proslavu potom komentarisati kao da su na Tajms skveru stajali čitavo veče. Svake godine Alijansa zadužena za organizovanje dočeka odredi i zvaničnu temu novogodišnje proslave. Tako je 2008. dočekana pod motom "Nadamo se miru", dok će ove godine tema biti "Neka bude radost". Kao i većina žitelja ovog grada, i ja se nadam da će se ova želja ispuniti.

STATUS u novom broju donosi

Interjvjui sa Tijanom Anđelić, Vladislavom Bajcem, Egonom Savinom, Nebojšom Radosavljevićem, Dušanom Otaševićem i Nenadom Radujevićem

Tekst o Jeleni Janković

Šta je obeležilo godinu o politici, ekonomiji, sportu, knjizevnosti, pozoristu, umetnosti, modi

O srpskim običajima (SVETI JANUAR), fenomenu - DEDA MRAZ & BOŽIĆ BATA

Нема коментара: