brojač poseta

понедељак, 15. децембар 2008.

Srbi u USA

Како су Срби постали „закон” у пословима камионџија и шта све можете да видите и доживите на путу од три хиљаде километара, као део овог специфичног братства које овде броји више од пет милиона људи






(клик за увећање)


Камиони и камионџије у Америци наметнули су нови специфичан начин живота и понашања, развили посебну економију и тржиште, везане за овај посао, а како се то одражава на свакодневни живот и психологију људи вероватно ће једног дана уобличити нека нова камионџијска социологија. И што је још важније: у том подухвату значајан допринос дају српске камионџије.

Били смо део тога током недавног боравка у Америци и путовања, које нас је водило од Чикага у Илиноису до градића Јорк поред Харисбурга, престонице Пенсилваније, у дужини од 870 миља (1.390 километара). Пошли смо у недељу око 10 сати ујутру, вратили се у уторак око 14 часова. Током путовања прошли смо кроз Илиноис, Индијану, Охајо и Пенсилванију, а поред нас остајали су велики градови као што су Индијанаполис, Кливленд и Питсбург.

Наш домаћин на том путу био је Веља Виктор Мареновић, 37-годишњи „камионџијски вук” који, будући да је у овом послу више од деценије, није заобишао ниједан град у САД изнад педесет хиљада становника, а прошао је све од Аљаске до Флориде, од Источне до Западне обале.


Наш репортер (лево) са српским камионџијом
(клик за увећање)



Срби су поред Пољака у највећем српском граду ван отаџбине „закон” у пословима са камионима. Концентрисани углавном у чикашком предграђу Лајонс, где је од пет-шест хиљада наших људи готово половина камионџија, Срби у овом делу Америке показују да су практични, сналажљиви и вешти да процене који им посао доноси највише долара. При томе, наши људи настоје да дају националну боју овом америчком послу у коме је око пет милиона људи.

Двеста миља до бурека

И док се домаћи надувавају хамбургерима, наш чувени Буца редовно носи на пут лонац сарми, стави га поред свог седишта и током вожње једну по једну својеручно вади из истог и мези, без хлеба. Лонац му је таман кад стигне до Сакрамента у Калифорнији. Други је, због љубави према родном крају, сваке недеље путовао по 200 миља у једном смеру да би се себе частио - буреком.

Колико може да се заради у камионском послу?

- Добром ценом, сматрало се дуго, долар за миљу, с тим што је главни циљ наћи повратну туру после обављеног главног посла, како се камион не би враћао празан. По правилу, те туре су слабије плаћене у просеку за трећину, али их камионџије узимају као одличну могућност да се покрију трошкови горива. Добрим профитом сматра се онај од 2.000 долара по камиону на недељном нивоу, али нарасла криза мења све рачунице - вели наш домаћин.



Дремање у покрету

Колика је солидарност међу камионџијама илуструје често примењивана тактика спавања у покрету. Формира се конвој у коме је само први будан, а сви остали дремају напола отворених очију. Оријентир су им позициона светла претходника.

- Човек се на овај начин лепо одмори - вели Веља, додајући да је најбезбедније што пре заобићи ове ноћне конвоје, јер се никад не зна. Шта ако и први заспи?




Иако је овде гориво јефтино, Веља нам вели да је његов дневни трошак за „чорбу” у просеку више од 300 долара, што за месец дана достиже цифру од готово 10.000 долара. Моћна друмска крстарица од 400 коња, чији назив марке нашем свету не значи много, очигледно није камион последње генерације, али је за тако нешто слично и ново неопходно издвојити око сто хиљада долара. Месечно у просеку прелази нешто више од десетак хиљада миља, с тим што током зимских месеци избегава да ради, препуштајући се уживањима у топлијим крајевима, у Бразилу, Куби или на Карибима. Наравно, ако то допушта зарада коју је претходно остварио.

Еротика на радио-таласима

Задивљује колико је прелепо, најчешће у каубојском стилу, уређених и осмишљених „тракова” на америчким друмовима, са опремом и комфором који многи немају ни код својих кућа. Праву палату на точковима видели смо на једном „tracking stopu” у лику новог „волво” примерка, коме поред изузетно удобних седишта, пространих анатомских лежаја не недостаје ни право купатило са џакузи системом и кухиња у којој су микроталасна пећница, фрижидер и остало. Сама кабина повећава цену камиона за нових сто хиљадарки, али је олакшавајућа околност да се та луксузно опремљена и са укусом дизајнирана скаламерија може сматрати домом за свог власника, ако он на територији САД нема другу кућу. Та чињеница користи се као повод за осетну пореску олакшицу приликом куповине.

Камион данас возе и жене, а прави шлагер су и бакице и декице, које по пензионисању купе или изнајме камион и почну да возе спајајући лепо са корисним - путују за мале паре и плус успут нешто зараде. Њих зову камионџијама-туристима. Лично смо се на једном трак-стопу уверили како витална, ситна бакица излази из друмске грдосије и уредно са својим колегама одлази на редован јутарњи третман освежавања и припремања за нови дан.

И док је класична камионска посада двојац мушкарчина, данас се то убрзано мења.


Док чекају да се напуне резервоари, камионџије могу бесплатно да се окупају, обрију и освеже у купатилима на пумпи
(клик за увећање)



- Социјална ситуација и могућност да се солидно заради, уз максимално смањење комуналних животних трошкова, наметнули су и брачне парове као посаде. Многи парови, будући да су стално на путу, свесно немају кров над главом, чиме су постигли знатне уштеде. Живе у кабинама својих крстарица и на трак-стоповима, а кад су слободни, или викендом и празником, изнајме хотел у граду у коме су се затекли и уживају - вели Веља.

С посебним жаром у очима, камионски воајери говоре о женским, углавном лезбо-посадама, које у досадним ноћним сатима забављају колеге преко радио станица директним преносом својих излива нежности у некој од кабина на одмориштима или трак-стоповима. Веле да је то најефикаснији начин одржавања будности камионџија у последње време.

Та еротска димензија овог посла присутнија је него што лаик може да види, а велике заслуге за то припадају управо онима који са камионџијама немају никакве везе. Индустрија зезалица, настојећи да прода што више и камионџијама, смислила је неколико врста налепница, које духовити возачи каче по својим приколицама. Једна од најчешћих је стални шоферски захтев, нека врста америчке варијанте српске дуплерице на нашим хладњачама из шездесетих - „ако си друг на друму покажи шта кријеш под сукњом”, намењен многобројним усамљеним дамама на америчким друмовима.

Пакт с полицијом

Са своје краљевске висине камионџија и потенцијална несташна дама у неком спортском кабриолету миљама воде воајерску комуникацију. Она се одазива на поруку са приколице, а њему путовање постаје краће и занимљивије. Циници кажу да је то предност добрих и широких америчких путева.

- Да би што боље зарадили, а избегли да буду илегалци, камионџије у САД морају да возе брже, него што је дозвољено. Ограничење је, углавном, на 55 миља, на регионалним аутопутевима којима они, избегавајући путарину, најчешће возе. Али то нико не поштује, а полиција у највећем броју држава то толерише. Нормална је појава да камионска мрцина језди брзином од 85 миља, што је око 136 километара на сат, трећом најбржом траком, а да се и те какве лимузине са огромним брзинским могућностима, склањају на оне траке предвиђене за спорије - открива наш домаћин још једно неписано правило овог посла.



Српска практичност

Камионџија, наше горе лист, још ненавикнут на америчке путеве, промашио је један од излаза. Испољавајући урођену српску практичност, да не би губио време тражећи тек следећи, који је на неколико десетина миља удаљености, покушао је да искористи пролаз између два правца, намењен полицији. Исправио је камион, препречио приколицу преко три траке и кад је дошао на земљану подлогу која раздваја коловозне траке, камионско чудо му је до половине точкова упало у блато. Приколица је блокирала једну страну аутопута, а њега је по доласку полиција, без размишљања, одвела да слаже кликере.

„Али ја сам нормалан”, уверавао је доктора наш земљак. „Знам, сви ми то кажу”, одговарао је овај стрпљиво свом пацијенту.




Ипак, нисмо нигде видели да је државна полиција која патролира друмовима зауставила неког камионџију. А оне са лимузинама не штеде. Кажу да постоји нека врста прећутне солидарности и пакта о ненападању између полиције и камионџија и то се на путевима види. Такво правило не важи једино у држави Охајо, кроз коју води већина свакодневних путева чикашких камионџија. Тамо колоне „тракова” уредно иду брзином која је прописана, уз неизбежно гунђање.

Све је подређено томе да камионџија што мање времена проводи ван своје крстарице, па се води рачуна да све - од танковања горива, до окрепљења, купања или прања веша - траје што краће. Тако се на пумпама у два резервоара наточи гориво за неколико минута, будући да је проток три и по литра у секунди. У више од двадесет нормалних купатила са тоалетом, према компјутерском распореду, камионџије улазе и излазе да се освеже, окупају, обрију и обаве све што ће им помоћи да се осећају пријатније и као да нису далеко од куће. Унутра их чекају пешкири, сапуни, шампони и све је то - бесплатно. Под условом да сте сипали гориво на тој пумпи.

А шта значи привући камионџије говори само број „пиштоља” на овој на којој смо ми били - 80 пиштоља који буквално непрекидно раде, јер се увек на некој од рампи за пуњење горива налази један, који пуни и један иза, који чека. Ми смо у наш камион у овом наврату наточили негде око 150 галона (више од петсто литара горива).

Они који ретко свраћају кући имају шансу да оперу свој веш, јер им на располагању стоји десетак машина које га уједно и суше. Док то траје, могу да се забаве на видео игрицама, или аутоматима, да погледају неки филм или у богато опремљеној продавници набаве све што им је потребно од „камионске конфекције”. Особље је брзо и услужно, а на све што потрошите у тим продавницама добићете попуст, јер сте пазарили гориво.

Нема коментара: