brojač poseta

понедељак, 15. децембар 2008.

Moja srpska veza

Принцеза Наталија Строци у наставку приче о узбудљивом животу своје фамилије говори о пријатељству с Тонијем Блером и Грегоријем Пеком, открива зашто слике породичних непријатеља држи на зиду трпезарије своје виле и како се десило да заволи нашу земљу и ваљевска вина






Наталија Строци испред врата апартмана који носи њено име на броду „Бахус” у Београду
(клик за увећање)


Фирентинска глумица, балерина и наследник угледних произвођача вина из Тоскане у Италији, Наталија Строци (31) објавила је своју прву и, како ми је рекла, једину књигу “Фациле ди Рицордаре” у којој је описала узбудљиви живот своје породице. Њен предак Франческо Гвичардини имао је за личног секретара Никола Макијавелија а даља рођака из 16. века Луиза Строци учила је цртање код Микеланђела Буонаротија. У њој је објаснила своје породично стабло које се удадбама и женидбама везало и за фамилију Марлбороу (из ње потиче и британски премијер Винстон Черчил). Писала је о својој најславнијој рођаки Мона Лизи, али и о часовима балета које су јој држали Маја Плисецкаја и Рудолф Нурејев, пријатељству с Грегори Пеком, Тонијем Блером, Андреом Бочелијем, Силвиом Берлусконијем, животу у Русији, одакле су њени баба и деда с мајчине стране.

Њена књига преведена је само на руски језик, али ми је, приликом боравка у Србији, испричала неке детаље свог узбудљивог живота. У прошлом броју “Илустроване Политике” објавили смо део који делимично објашњава богату историју њене породице у Италији, хиљадугодишњу традицију прављења вина на имању на коме живе али и о томе како се у њиховој кући одувек знало да је Лиза Герардини, односно Мона Лиза, њихова рођака из 15. века. Сестре Наталија и Ирина Строци су њено петнаесто колено.

Како сте се спријатељили с Блеровима?

- Све што Тони Блер воли налази се у Тоскани. Ту долази двадесет година долази, а и своју супругу упознао је у Тоскани. Једном је градоначелник Сан Ђимињанија позвао Блерове и нас на чај. Коктел је приређен у близини наше куће. Тонију су се допали природа, мир, атмосфера идеална за породична опуштања. Рекао нам је да после неколико дана проведених код нас увек буде као нов. Открио је неку позитивну енергију у нашој кући. Око куће имамо много либанских кедрова старих 300 година и мислим да и они доприносе таквој атмосфери.

Изненађење за Блера

И Ви сте онда ишли код њега у Лондон?

- Снимала сам у Лондону филм и одсела тамо месец дана. Смешно је било када сам се враћала кући после снимања и рекла таксисти “Молим вас Даунинг стрит број десет”, а он ме је питао да ли сам сигурна да тамо идем. Чекао је да видим да ли стварно улазим на та врата.

Чуо сам занимљиву причу о томе како сте упознали Грегорија Пека?


Рудолф Нурејев је учио да игра балет
(клик за увећање)



- Била сам мала када смо породично летовали у Позитану, крај Напуља. Имала сам пет година и личила, сви су ми говорили, на Мају Плисецку, која ме је, заправо, и открила. “А, ти личиш на Мају Плисецку”, рекла ми је непозната, лепа жена у једној продавници! Говорила је на енглеском, као и ја, али је приметила да име славне балерине изговарам са руским акцентом. Питала је како то? А онда смо почеле да причамо на француском, јер је она Францускиња. Била је запањена што дете прича толико језика.

Онда сте се срели опет на додели награда и схватили да је то жена Грегорија Пека?

- Она ме је видела и рекла “О то је моја пријатељица” и узела ме у наручје. Тако је почело наше пријатељство. Вероника је била шокирана када је открила да смо обе рођене истог дана. Наставиле смо да се дописујемо, до данас.

Ваш балетски таленат открио је Рудолф Нурејев или је то била Маја Плисецкаја?

- Прво је била Маја, која је дошла у Фиренцу због једне представе, а после тога свратила на пријем у нашу кућу. Ја сам одувек играла за наше госте, а Мају су деца нервирала. Била сам јој досадна и једва је пристала да ме види како играм. Гледала ме је пуних 45 минута и рекла да је “невероватно то што види”. После су звали из совјетске амбасаде и рекли да Маја жели да ме подучава. Дошла је, радила са мном и то је то. После су биле Наталија Макарова, Галина Уланова, а Нурејев ми је открио неке своје тајне балетске технике.

И дао Вам своје балетске патике?

- Један од његових првих пари. Он никада никоме није ништа давао, а мени их је обећао и дао.



Ирина и Наталија Строци: од њихове роћаке Мона Лизе дели их четрнаест генерација
(клик за увећање)


Андреа Бочели је, такође, међу пријатељима породице?

- Мама га је позвала кад је Блер био код нас јер је знала да Тони воли Бочелија. Спремила је изненађење. Кад је ауто с Бочелијем стигао, замолила је Тонија да отвори врата јер она као нешто ради. Тони је био шокиран кад је на вратима видео Андреу и после признао мами да је то био најбољи поклон који је икада добио. Андреа је фантастичан и прави пример снажне воље и велике скромности. Он зна да га неки критикују због гласа и начина певања. Можете га волети или не, али он је поштен према себи и другима и признаје да учи сваки дан. Понекад с њим идем на концерте и играм на бини док он пева “Аве Марија”. Хтео је да то урадим и у Београду, али одбила сам.

Често имате важне личности у кући?

- Не, ми смо скромна породица. Али, када имамо госте, онда су они краљеви у нашој кући, то је последица мамине словенске стране. Мама је завршила школу за преводиоце, добро слика и била је шампион на коњским тркама. Сада брине о кући. Тата је професор међународног права, написао је много књига из којих студенти уче. Још предаје у Фиренци, води винарију, потпредседник је Тосканске банке, много тога ради. Има једног брата Роберта, позоришног редитеља, и сестру која живи у Торину. Нисам сигурна чиме се бави. Не живе у Сан Ђимињану, имају децу наших годишта, али нисмо превише блиски. Једна њихова кћи се бави модерном игром а један син брине о породичним апартманима које издајемо. Моја рођена сестра Ирина је економиста, помаже ми око винарије и не воли да се експонира у јавности.

Вином се дуго бавите?

- Бака и дека с италијанске стране имали су винограде, али је тек мој отац од тога направио велики посао.


Наталија Строци за пријатељем Милијаном Јелићем винарем из Ваљева
(клик за увећање)



Играли сте у много филмова па и код Клода Шаброла. Где сте учили глуму?

- Када сам 2000. одлучила да се бавим глумом, већ сам снимила неколико филмова у Русији и у њима сам углавном плесала. У том периоду играла сам у неколико позоришних представа и то ми је била најбоља школа иако сам учила глуму у Француској и Русији. У Француској сам се појављивала у ТВ серијама, а у филмовима широм Европе. О Холивуду нисам размишљала јер ме тамо не гледају као глумицу већ по томе којој породици припадам. Предлагали су ми да променим име, али нисам желела јер би то значило да су ме победили. Написала сам једну књигу и то ми је за сада доста. Сада дефинитивно знам да је балет моја прошлост, а да су глума и вино мој живот данас.

Поштуј свог непријатеља

Како изгледа кућа у којој живите? Колико соба има?

- Никад нисам бројала, али изгледа већа него што јесте. Имамо лавиринт у башти, што је реткост у Тоскани. И велики сто из једног комада дрвета у соби за дегустацију вина, што је јединствено. Мирише на кедровину. Около су базен и тениско игралиште и италијанска башта са пуно ружа. И виногради свуда около. Онај од кога правимо “содоле” стар је четрдесет година. Најстарија боца вина коју имамо је из 1930.

Чуо сам да унутрашњост ваше трпезарије красе портрети породичних непријатеља из фамилије Медичи?



Подрум вина породице Строци у Тоскани
(клик за увећање)


- Да, људи се често изненаде када их виде. “Зашто држите непријатеље у свом дому”, питају. Из два разлога. Поштујемо их и оно што су они значили у Италији. Друго, то што их држимо окачене о зидове трпезарије мала је освета јер је породица Медичи изумрла. Наши некадашњи смртни непријатељи сада су само слике са зида, одакле могу да нас посматрају како једемо и како су у 21. веку Строцијеви живи и здрави.

Вино “варначи”, које сада правите, исто је као и оно које је хвалио Данте у “Божанственој комедији”

- Не знам то, али покушавамо да наша вина буду јединствена, препознатљива, иначе ће људи тражити друга. Ми у породици највише волимо слатка вина, па онда црвена. Зависно од тога шта једемо.

Како је настала Ваша српска веза?

- Најпре, преко Бочелија с којим сам први пут дошла у Србију. После сам упознала вашег винара Милијана Јелића на сајму вина у Диселдорфу. Тражио је неко вино из Тоскане које би увозио у Србију. Стао је поред мене и изненадио се када сам почела да му причам на руском. Позвао ме је на дегустацију вина у Србију и да представим своје производе. Тада сам други пут стигла. После сам с њим била гост на избору “мис” Србије и сада, четврти пут, на прослави годишњице подрума “Јелић” у Ваљеву.

Како Вам се допала Србија?

- Много ми се допала а оно што се десило вашој земљи је одвратно, бомбардовање, ратови, санкције... Потпуне дезинформације довеле су до тога. Ужасно, ужасно, ужасно. Важно је што људи и даље имају енергију која их тера да се и даље боре. Можда је то због православне вере, као и у Русији. Упознала сам и неке занимљиве људе попут Бранка, Милијана и Станка, који је помогао око организације Бочелијевог концерта.

А Ваш српски дечко о коме смо чули?

- Не, не, то је била потпуна измишљотина једног листа из Србије. Имам дечка у Италији, није из посла са винима, али не волим да причам о интимним стварима.

Зашто сте хтели да посетите руску цркву у Београду?

- Мама ме је замолила да запалим свеће и зато што сам желела да одем. На жалост, била је затворена, па смо отишли у цркву светог Марка да то урадимо.


Авантуре једне слике

Традиционално се веровало да је Лиза Герардини била модел Леонарду да Винчију за Мона Лизу, док друге теорије нису ни узимане превише озбиљно: од тога да је модел сликарева мајка, нека племкиња, проститутка, сам уметник... а њен осмех су објашњавали тиме да је девојка имала болни артритис, сифилис, покварене зубе, фацијалну парализу, да је била трудна... Ипак, дуго је једини, колико-толико, поуздан доказ да је Герардинијева заправо Мона Лиза била књига архитекте и историчара уметности Ђорђа Вазара из 1550. године “Животи уметника”.


С вашим новинаром Срђаном Јокановићем испред цркве Светог Марка...
(клик за увећање)



Све док пре три године директор библиотеке универзитета у Хајделбергу Вајт Пробст није објавио резултате истраживања тамошњег стручњака за манускрипте професора Армина Шчехтера. Они су, наиме, нашли књигу писама римског говорника Цицерона на чијим маргинама је тадашњи градски званичник Фиренци Агостино Веспучи, иначе познаник Леонарда, записао да га Да Винчи подсећа на грчког уметника Апелеса и да тренутно ради три портрета, међу којима је и онај Лизе Герардини. То је записано октобра 1502. године. Тада је уистину била трудна, што потврђује тезу да је слику наручио Франческо да овековечи другу трудноћу своје супруге (у благословеном стању била је баш са Андреом од кога потиче наша саговорница Наталија Строци).

Леонардо није финансијски добро стајао у пролеће 1503. када је добио наруџбину од Дел Ђоконда. Касније исте године почео је да отеже са послом на Мона Лизи јер је добио много више новца да уради “Битку код Ангијарија”. До 1506. још није завршио Мона Лизу због чега му Франческо није ни платио рад, а уметник дело није испоручио клијенту. Ту почиње узбудљив живот и саме слике коју је Да Винчи завршио готово пред своју смрт, у Француској, између 1516. и 1519. године. Назив “Мона Лиза” потиче управо из књиге Ђорђа Вазарија који је написао:”Леонардо је почео да слика за Франческа дел Ђоконда портрет Мона Лизе, његове жене”.

Што се имена слике тиче, “мона” је био уобичајена италијанска скраћеница за “мадона” што је значило “моја госпа” или “моја дама”, тако да је назив Леонардове слике заправо “Госпођа Лиза”. Алтернативни назив “Ла Ђоконда” је женски облик од “Ђокондо” што на италијанском значи “доброг срца” па би, тако, “Ђоконда” била “жена доброг срца”.



...у којој је упалила свеће за своју породицу
(клик за увећање)


Француски краљ Франсоа први је за 4.000 дуката купио слику од Леонардовог помоћника Салаија. Касније је краљ Луј Четрнаести слику сместио у дворац у Версају, да би после Француске револуције 1787. била пребачена у Версај. Током рата с Пруском 1870/71, премештана је по Француској. До тада и није била много позната. Рецимо, средином 19. века вредела је 90.000 франака док се за Рафаелова платна плаћало и по 600.000. Током следећих деценија припадници симболистичког правца у сликарству почели су да говоре о женствености модела и мистичности самог дела.

Радник у Лувру Вићенцо Перуђа украо је слику 1911, делом из патриотизма (мислио је да треба да стоји у италијанском музеју), а делом јер му је пријатељ, фалсификатор уметничких дела, рекао да ће вредност лажних Мона Лиза порасти уколико права нестане. Две године је држао у свом стану. Ухваћен је када је понудио галерији у Фиренци. Слика је склањана широм француске током Другог светског рата а после тога је два пута оштећена 1956. године. Прво је један посетилац успео киселином да испрска доњи део, а неколико месеци касније је други “љубитељ уметности” погодио каменом у леву обрву!

Упркос свему, слика је у добром стању, кажу стручњаци. Средином шездесетих година прошлог века осигурана је на сто милиона долара што је данас, с урачунатим стопама инфлације, око 700 милиона долара. Најскупље уметничко дело на свету око шест милиона посетилаца Лувра види годишње, а њену шармантну рођаку Наталију Строци имамо прилике често да угостимо у Србији.


Прави живот Мона Лизе

Рођена је као Лиза Герардини 15. јуна 1479. у фирентинској улици Мађо. Отац јој је био племић Антонмарија ди Нолдо Герардини чије су прве две жене умрле на порођају. С трећом, Лукрецијом, добио је седморо деце међу којима је била и најстарија Лиза. Рођена је у старој кући која је била преуређена радионица за прераду вуне. Доказ о рођењу пронађен је у пореској пријави Ђованибатисте Корбинелија, власника куће где је Лиза рођена. Ту пише да је Корбинели претходне године своје две радионице претворио у куће и да је једну дао свом рођаку, а другу изнајмио Антону Герардинију и Лукрецији дел Камиј, за шеснаест фјорина годишње. Не баш мало за оно доба, али Лизин отац је поседовао или изнајмљивао шест имања на којима је узгајао жито, маслине, вино и стоку. Та кућа у којој је рођена постоји и данас, али нико у Фиренци не памти да је видео њена отворена врата.

Изгледа да су њени родитељи осиромашили када је Лизи било петнаест година, па су изнајмили једну половину куће у којој је живео трговац Леонардо Бузини. Он је, пише у његовој пореској пријави, једва пристао да им је изнајми, и то најдуже на три године. Нова адреса Герардинијевих у Вија Ђибелини била је преко пута куће у којој је становао Пјеро да Винчи, градски записничар и отац Леонарда да Винчија. У том дому Лиза је провела свега годину дана, док се није удала за осредње имућног трговца одећом и свилом, двоструко старијег Франческа дел Ђоконда.

С обзиром да Герардинијеви више нису били толико богати, овај брак је изгледа настао из љубави. Преселила се код њега у кућу која се налазила у близини данашњег трга Сан Лоренцо и ту су живели животом средње класе. Кућа је била пристојна, али не и околини у којој су радиле проститутке. Лиза је Франческу родила петоро деце (Пјеро, Андреа, Ђокондо, Камила и Маријета), усвојивши и сина Бартоломеа из претходног Ђокондовог брака. И Камила и Маријета су постале часне сестре. Прва је узела монашко име Беатриса. Умрла је у 18. години. Маријета је у манастиру Света Урсула постала сестра Лудовика.

Франческо је имао успоне и падове а развио је и присне везе са породицом Медичи. Власти Фиренце, у страху од повратка Медичијевих у град, затвориле су Франческа на годину дана. Пуштен је када су се Медичи заиста вратили у Фиренцу. Захваљујући тестаменту који је Лизин супруг направио, а потписао га Пјеро да Винчи, види се да Франческо моли њихову кћи Маријету да се побрине “о обожаваној супрузи Лизи” након његове смрти. Маријета је била монахиња у манастиру Света Урсула где је одвела мајку после очеве смрти и бринула о њој следеће четири године, све док Лиза Герардини није умрла, 15. јула 1542, у 63. години. Умрлицу је пронашао управо професор Паланти. На сахрану у манастиру Света Урсула дошло је пуно људи због чега се верује да је била позната у своје време.

Нема коментара: