brojač poseta

недеља, 19. октобар 2008.

SELO OD MILIJARDU EVRA

Od 2.700 kuća u najbogatijem gastarbajterskom selu Kobišnici, polovina porodica je na radu u inostranstvu: Nemačkoj, Švajcarskoj, Danskoj, Norveškoj...

s1

Sjaj i beda Timočkog sela... Grade se skupe, ali i prodaju stare i trošne kuće

Davno su otišli iz sela s namerom da mu se što pre vrate. Godine su, kako to u pečalbarskim pričama biva, odlagale zavetnu nameru pa se polako nakupi i decenija. A ona u tuđini i nije neka brojka - kako padne prva, nanižu se za njom i ostale, k'o snoplje. I tek jednog jutra, meraklišući kafu u zavičajnom klubu na periferiji Frankfurta i zaprepašćeno gledajući u sliku starca utisnutu u pasoš nove domovine, čovek shvati da je vreme da zatvori krug, da se sedoglav vrati tamo odakle je otišao mladić. Da Majna i Timok namire dug.

slika

Eto i Kobišnica, jedna od silnih gastarbajterskih fatamorgana istočne Srbije, golemo selo na eho od Negotina, kotrlja svoj kamen uzbrdo.

Naime, vele za njega da je mesto „od milijardu evra" u nekretninama, uglavnom?! S tim što se u nekretnine mogu pobrojati i starci što tinjaju pred portama zadužbina il' pokajnica, svoje dece.

Babe poterale traktore

Kuće, sve jedna drugu nadvisile, a na drumu kroz selo nadrealna slika: babe poterale traktore, a pubertetlije zajahale skutere. To malo đuvegija što još ima samo protutnji u zatamljenim ponosima nemačke autoindustrije. Familija šalje, oni troše i čekaju priliku da se uhlebe u sazvežđu evra.

- E, to vam je naša surova realnost - sleže ramenima Dimitrije Berdić, referent mesne kancelarije.

- Od 2.700 kuća, koliko sabira Kobišnica, bezmalo polovina porodica je na radu u inostranstvu: Nemačkoj, Švajcarskoj, Danskoj, Norveškoj... Odlaze, generacija za generacijom, stariji povuku mlađe i tako ukrug. Ako li se neko i vrati, uglavnom su to već penzioneri. Mladi, ni u ludilu! I ne da se ne vraćaju, već i ovo malo što ih je ostalo samo čeka vizu pa odoše i oni. Otvore li se granice, kao što pričaju, ne osta nikog u Kobišnici osim staraca - predskazuje Berdić ono što već i demografija upozorava da je neminovno: za petnaestak godina samo će još daleki vetrovi s Miroča, Homolja i Dunava imati neke koristi od jalovog bogatstva Kobišnice ili ako se neko od iseljenika zametne leti na godišnji odmor.

Rad na crno

- Ja sam tri godine radio na crno u Nemačkoj, ali su me uhvatili i deportovali. Samo čekam priliku i odoh opet, a onda me niko živi više ne vraća nazad! Hvala Bogu, svako od nas ima kod koga da ode preko, samo je pitanje dana i mogućnosti kada će to i da učini. Šta će ovde?! Privreda mrtva, od poljoprivrede više ne može da se živi, firme propale - razbraja Stojan opisujući prstom krug od prosutog piva po plastičnom stolu pred prodavnicom u centru sela: Trg Krste Rajkovića, piše na postamentu spomenika.

s2

S leve strane tabla: kuća na prodaju, lepa al' trošna, zabrađena u lanjsku travu. Ni nalik posestrinama s druge strane ulice. Spram nekih od njih Dedinje liči na izbeglički centar. Ni na jednoj otvoren prozor, niti na kapije kidišu čuvarni psi.

- Slikajte, ali neću da pričam - veli jedini domaćin „dvorca" koji je jošte zatekao u selu, ali će i on skoro na put. Nad portom svadbeni venac, negde iz dubine dvorišta dovikuje baba: „Ne daj, bre, ni da slikaju! Šta ima pa da slikaju?! Ne daj!"

- A koliko je tebi godina, švrćo - ustavismo motordžiju koji jedva da nogama dohvata zemlju.

- Sada ću 11 - odgovara bitno, jedva držeći skupu igračku da ne pretegne nad njim.

- Pa, ti si, bre, i za bicikl još mali, a klikeraš se s kubicima?! Poklon od familije iz inostranstva, je li? - kao da ništa i ne pitasmo, zavrnu švrle onu ručicu za gas kao da prasetu zavrće uvo i tera u trk. Jednako i skiči motorče. Motorče?!

s3

Klackamo polako niz selo bežeći ustranu od silnih traktora što su ih upregle staračke ruke. Vreme je setve, a njiva za godine orača ne pita. Traži svoje ili da se ne okameni čekajući mlađe seteoce.

- Dobar vam dan, deko - nazivamo starcu kraj kapije.

Paradajz u babine

Slabo čuje, veli, pa mnogo i ne pitamo. Deda Aca, razabiramo. Partizan, shvatamo, i to, 83 su mu leta.

- Bivalo je nekad puno selo, radost od Boga! A sada, dođu leti na odmore ili svadbe i tako. Al', biće opet puno, sve se nadam - beležimo što čusmo i razumesmo. Pokazuje štapom na ogromu kuću, otac zidao za dva sina, ali vremenom pošli i oni za njim u tuđinu. Čuvaju je i obilaze neki Rumuni, eto koliko da zidovi ne progovore.

- Novinari, je l' da - dotrča čovek niotkud i upire prstom u nas.

- Čuo sam da ste u selu pa vas tražim. ‘Ajte da vam pokažem nešto - poziva da pođemo za njim.

Branko Kičić, čujemo usput. Kaže da mu je rodio nekakv giganstki paradajz pa da mu dođemo na babine.

- Evo, evo pogledajte, ima tri metra u prečniku - preuzela nas u ciljnoj ravnini žena mu Slobodanka i uvela u dvorište kuće Predičanovića. I oni su nekud trbuhom za kruhom, a ove komšije im gledaju imanje.

- Sam, iz betona, niko ga sadio nije - pokazuje simpatična ženica na neko rogobatno zelenilo nasred betonskog dvorišta.

s4

Nije jedan paradajz, no čitava stabljika. Ima, bogme, u njoj stvarno tri metra širine, ali opet, šta je tu za novine?!

E pa, upravo činjenica da je samonikla prolog je čitave priče koju dođosmo da čujemo i prepričamo. To je žalosni usud i Kobišnice i ostalih pečalbarskih sela istočne Srbije: ljudi je sve manje, pa se, eto, i povrćka, čekajući da je neko poseje, sama snašla pa rešila da zagospodari pustim imanjem.

Gde nema ljudi, eto, paradajz kolo vodi. Nasred sela od „milijardu evra".

Нема коментара: