brojač poseta

недеља, 29. јун 2008.

ČUVAR TUĐIH SUDBINA

Spasilac Žarko Maksić je za tri decenije rada iz zagrljaja vode oteo najmanje 2.000 ljudi. Većinu posle toga više nikada nije video, ali kaže da je tako možda i najbolje

s1

Sa vodom se ne šali... Žarko Maksić

Ima li lepšeg osećaja nego kada nekome spasite život? Žarko Maksić, šef spasilačke službe na beogradskoj Adi Ciganliji, takvo iskustvo je doživeo više od 2.000 puta. Upravo toliko je za tridesetak godina rada uspeo da iz rečnih dubina izvuče davljenika, ljudi koji su bili na ivici smrti. Većinu više nikada nije video. Mnogi se stide, pojedini nisu ni svesni šta im se zapravo dogodilo. Maksić kaže da je to najmanje važno. Štaviše, najbolje je da se više nikada i ne sretnu u sličnoj situaciji.

Nezahvalni davljenici

U svom poslu spasioci nemaju puno anegdota. Ipak, Maksić se i danas seća žene koja je sa dvoje dece krenula da preplivava jezero.

- Uvideo sam da žena nije sjajan plivač, pa sam je upozorio da se vrati na obalu. Ne samo da me nije poslušala nego me je čak i opsovala. Nažalost, pokazalo se da sam bio u pravu. Ubrzo su i ona i jedno dete počeli da se dave, ali je ekipa pravovremeno intervenisala. Izvukli smo ih na obalu, ali je izostala bilo kakva zahvalnost. Samo nas je preteći pogledala!

Savsko jezero svake godine proguta najmanje desetak osoba. Bilo bi ih, svakako, znatno više da nema četrdesetak spasioca raspoređenih duž osam kilometara duge obale. Umesto reči, više govore brojke: ekipa spasilaca svakodnevno interveniše najmanje dvadesetak puta. U većini slučaja reč je o teškim intervencijama, onim koje se često završavaju reanimacijom. A sam posao, da ga čovek nikad ne poželi! Radi se desetak sati bez pauze, a sem pomnog posmatranja onog što se dešava u vodi, često im zapadaju i neki neobični poslovi.

Ne idu voda i alkohol

Jedan od njih je i potraga za izgubljenom decom, koje roditelji, zaokupljeni svojim problemima, jednostavno izgube iz vida.

- Ovaj posao se ne može raditi bez ljubavi i duše - tvrdi Maksić. - S ponosom mogu reći da za pet godina, koliko radi naša Služba spasavanja, niko se još nije udavio u prostoru koji mi kontrolišemo. Nažalost, one koji se ne obaziru na upozorenja, precenjuju svoje mogućnosti, izlaze iz dozvoljenog dela plivališta ili u vodu ulaze noću, često ni Bog ne može da sačuva.

Najveći problem stvaraju srednjoškolci koji dolaze pijani i koji pokušavaju da „glavu ohlade" u vodi.

- Alkohol i voda su dva teška i nepomirljiva neprijatelja - kaže naš sagovornik. - Kada se napiju, precene svoje mogućnosti i tada najviše i dolazi do davljenja. Ada Ciganlija deluje pitomo, voda je mirna i privlačna, prosto mami poluplivače da se otisnu ka pučini. A tamo je najopasnija! Koliko je odvažnost odnela glava, možda najbolje govori podatak da su od ukupnog broja davljenika, skoro 90 odsto muškarci. Uz to, po pravilu, ide i neiskustvo, kako plivačko tako i životno. Najčešće se dave oni između 15 i 25 godina.

s2

Da biste radili kao spasilac morate, najpre, da budete dobar ronilac, da ste psihički i fizički maksimalno pripremljeni, i da ste svesni odgovornosti posla koji obavljate. Pre nego što počnete sa radom morate imati licencu koja se dobija na fakultetima i u spasilačkim udruženjima, ali ni ona nije garancija da ćete ovaj posao zaista i dobiti.

Zaboravni roditelji

- Svaki novi kolega mora najpre da ispuni moje kriterijume i norme, koje sam uspostavio nakon 30-godišnjeg iskustva - kaže Maksić. - Ako ne zadovolje vraćam ih kući, jer je i to bolje nego da brinem i o njima i o davljenicima. Inače, prva dva minuta nazivamo suvo davljenje i kod takvih osoba, po pravilu, kasnije nema nikakvih posledica. Posle toga voda ulazi u pluća i tada su česte i komplikacije. Upravo zato je najvažnije da reagujemo u pravom trenutku, da budemo što brže na licu mesta.

Prosečna širina jezera je otprilike kao tri dužine olimpijskog bazena. Mnogi pomisle da je reč o maloj razdaljini, hrabro zaplivaju i već na sredini počinju da paniče. A upravo taj strah je najveći saveznik davljenja. Sem toga, puno problema zadaju i neodgovorni roditelji koji svakodnevno gube decu na plaži.

- Dešava se da bukvalno „preoremo" celu Adu roneći i tražeći nečije dete - kaže Maksić. - Roditelji ga jednostavno ostave u vodi, odu na piće i zaborave na njega. Kasnije dolaze kod nas i panično traže da im nađemo dete. To je strašno. Srećom, po pravilu ga uvek nađemo na kopnu gde traži te iste roditelje.

Nažalost, i pored organizovane Službe spasavanja, davljenja na Adi nisu retkost. Dešavaju se uglavnom noću, van zvaničnog kupališta i posle radnog vremena spasilaca i Hitne pomoći. Maksić apeluje na posetioce da se pridržavaju propisanih pravila, da ne rizikuju i da se ne junače. Sa vodom, očigledno, nema šale.

Нема коментара: