brojač poseta

субота, 21. јун 2008.

STARA ČARŠIJA POSTALA PARKING

Valjevski Tešnjar, najstarija gradska četvrt u Srbiji, broji svoje poslednje dane. Usku ulicu zakrčili automobili, a temelji starih zgrada sve više klecaju pod teretom četvorotočkaša

Zakrčene ulice... Pešaci prolaze samo kad moraju

Svake godine, najmanje jedanput, najstarija ambijentalna gradska četvrt u Srbiji procveta i oživi. Otvore se radnje sarača, kazandžija, vunovlačara i opančara, zasednu na ćepencima stare abadžije, pintori i grnčari, pale lule i gledaju kako mlađi naraštaji zamiču niz kaldrmisanu ulicu. Ono naše što nekad bejaše, misle u sebi, polako zamire. Misle i ćute. Znaju da će se za dan ili dva filmadžije povući, da će pokupiti opremu i netragom nestati. Do novog projekta, do nove filmske ili televizije priče. Plaše se, međutim, da ih tada više neće biti. Ni njihovih zanata, ni njihovih radnji, a možda ni njih samih. Valjevski Tešnjar, jedna od retkih gradskih četvrti iz 19. veka, kao da broji poslednje dane.

Filmski Tešnjar

U staroj trgovačkoj čaršiji sačuvani su značajni objekti, poput kneževog konaka u kome je 1892. godine konačio kralj Aleksandar Obrenović, koji je tom prilikom skinuo svoj orden i predao ga Ljubi Nenadoviću. Zbog svoje autentičnosti, ovde su snimani i brojni filmovi poput „Marša na Drinu", „Užičke republike", „Narodnog poslanika", „Rafala u nebo", „Ivkove slave", kao i nedavno prikazana televizijska serija „Ono naše što nekad bejaše".

Automobili proterali šetače

Sudbina zanata i kuća ista je kao i sudbina ljudi: rađaju se, rastu, žive i umiru. Ni po tome se Tešnjar ne izdvaja. Ipak, ono što Valjevce i njihove goste posebno zabrinjava jeste činjenica da ovde više ne opstaju ni savremene delatnosti. Skoro dve decenije kroz Tešnjar tutnje automobili, a obest vozača plaćaju temelji i fasade starih zgrada. Od ponosa Valjeva, u kome se nekada živelo i noću i danju, stvoreno je besplatno parkiralište na kojem više skoro da i nema prolaznika. Do početka devedesetih, kada je ulica otvorena za saobraćaj, nije bilo nijednog slobodnog lokala, a čaršija je „pucala" od života. Danas, više od 30 radnji zvrji prazno, iako se lokal od pedesetak kvadrata, idealan za kafić, butik ili neku galeriju, može iznajmiti i za svega 150 evra.

- Tešnjar je propao jer se pretvorio u parking! - tvrdi Bejrut Sulejmani iz stare valjevske porodice čija je poslastičarnica „M" najpoznatija u gradu. - Ko da iznajmi prostor i plaća kiriju, a da mu pri tom niko ne uđe u radnju!?? Više od pola veka smo ovde i verujte da nikada nije bilo gore - razočaran je stari majstor.

A razočarane su i druge zanatlije i zakupci poslovnog prostora. Vlasnik kafića „Bahus" Aleksandar Branković kaže da je održavanje čaršije na očajnom nivou.

- Opština se prema Tešnjaru ponela kao maćeha - tvrdi ovaj kafedžija. - Kamene ploče su se iskrivile i na njima se zadržava svo blato koje otpada sa vozila. Ulica se pere četvrtkom, a smeće iznosi petkom, pa se pitam gde je tu logika? Rasveta kao da je iz turskog doba, na svakih pedesetak metara čkilji po neko fenjerče, pa cela ulica podseća na zonu sumraka. Zimi ovde prolazi samo onaj ko mora.

Najpoznatiji i najstariji tešnjarski berberin Dragan Ranisavljević kaže da svakodnevno gleda kako se pojedini lokali zatvaraju, a novih zakupaca nema ni od korova.

- Nema prometa, pa nema ni para - kaže Ranisavljević. - Koja će to dama da korzira na štiklama po ovoj kaldrmi, da provoza dečja kolica pored bezobzirnih vozača ili da uživa u letnjoj bašti pored auspuha?

Nema više abadžija

Stara valjevska čaršija je širom Srbije bila poznata i po starim zanatima, ali je sada knjiga spala na samo dva slova - na grnčara i bojadžiju.

U prizemlju najstarije stambene zgrade u Valjevu, Konaku kneza Jovice, već četiri decenije je grnčarska radnja Dragoljuba Kostića, koji je zanat nasledio od oca. U društvu supruge Emilije, čika Dragoljub je okružen činijama, ćupovima, svećnjacima i bardacima, pravim umetničkim delima, ali mu je najčešća „delatnost" čitanje novina!??

- Posla nema, pa nema, i da nije povremenih turista koji kupuju posuđe kao suvenir, odavno bi stavio katanac na radnju - žali se stari grnčar. - Ali i njih je sve manje, baš kao i onih koji bi se bavili ovim poslom. Sem kolege iz Obrenovca i mene, od Drine do Beograda, više nema nijednog grnčara. Poslednjih godina smo najviše prodavali saksije, ali i tu je plastika preuzela primat. Uz suvenire prodam i po neki sač ili đuvečaru, ali slaba je to vajda za nekog ko bi od toga živeo i prehranjivao porodicu.

Preko puta poslednjeg grnčara, smestio se i poslednji bojadžija. Radnja Stojana Đurđevića je ovog meseca napunila 40 leta. Među pređama i kanurama, sa rabošem u rukama, majstor Stojan čeka mušterije.

Opština nezainteresovana

- Sve gušći saobraćaj u Tešnjaru, pored toga što narušava autentičnu atmosferu, ozbiljno ugrožava i stare objekte, čiji su temelji plitki i nalaze se praktično na koritu reke Kolubare - kaže Vesna Ćirić, direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture Valjevo. - Već sada znamo da je većina objekata prilično rastresena. Ako želimo da sačuvamo Tešnjar, najpre moramo da obustavimo saobraćaj, a to se može učiniti opštinskom odlukom za manje od dva dana. Nažalost, i pored brojnih apela i upozorenja, lokalne vlasti kao da nemaju sluha za ovaj problem.

- Kada neko vidi ovoliku kamaru, možda bi pomislio da su mi pune ruke posla - priča čiča Stojan. - Ali u ovim pređama jedva da ima tri kilograma vune. Po mesec dana čekam i sakupljam predivo da bih palio kazan. A, kako je to samo nekada bilo... Još u ranu zoru se autobus parkira pred Tešnjarem, a iz njega nagrnu seljaci sa džakovima vune da im bojim za čarape, džempere, prekrivače, šarenice... Šest bojadžija je tada u Valjevu bilo. Izgleda da danas samo starci ne mogu bez vunenih čarapa, a i njih je sve manje. Mlađi više vole nezdravu sintetiku, pa posla skoro da i nemam.

Đurđević kaže da čeka penziju, posle čega će ovaj zanat u Valjevu ostati samo istorijska činjenica.

- Nije ovo lak zanat - kaže čika Stojan. - Imam dva sina, a da ima posla neko bi od njih mogao da nasledi zanat, jer je radnja jedina i razrađena. Ali, zašto da se zamajavaju? Svi bi da što manje rade i brže zarade, a to ne biva. Da bi ovaj zanat opstao mora najpre selo da oživi, da ima neko da prede vunu da bih ja mogao da je bojim. Sela zamiru, a sa njima će polako i ova naša čaršija.

Нема коментара: