brojač poseta

недеља, 06. април 2008.

ŽIVOT UZ MRTVE

Zgrada Gradske kapele u Beogradu mnogo toga ne ispunjava, najmanje uslove za dostojanstven kraj jednog čoveka. O uslovima rada i načinu na koji zarađuju hleb, govore upravo oni koji penziju čekaju pored pokojnika

"Dobrodošli" u horor... Ulazak u hladnjaču

Želimir Martić, izbeglica iz Knina, dugo je u zavičaju radio kao kriminalistički tehničar. Imao je, kaže, bezbroj uviđaja, prošao je i ratište, pa mu ni ovaj posao, posle svega, ne pada teško. Njegov kolega, Miroslav Đorđević iz Beograda, apsolvent je na Pravnom fakultetu. Nedostaje mu samo jedan ispit do zvanja diplomiranog pravnika. Ovo mu je prvo radno mesto. Sem njih, u suterenu Gradske kapele u Deligradskoj ulici u Beogradu, radi i jedan avio-mehaničar, trgovac, svršeni gimnazijalac... Osim radnog mesta, skoro da ih više ništa ne povezuje. A njihova delatnost je prihvat, oblačenje i ispraćaj umrlih lica. Kažu da se za ovaj posao niko posebno nije pripremao. Doduše, teško da bi se za njega iko i školovao.

- Na ovaj posao nema privikavanja - tvrdi Želimir. - Jednostavno, ili ga možete raditi ili ne. Ovde sam već 14 godina i ovde ću, ako bog da, dočekati i penziju. Za mene je ovaj rad isti kao i svaki drugi, nešto što se jednostavno mora obaviti.

A posla, nažalost, ima. Svakodnevno iz gradskih bolnica, domova penzionera, sa ulica i sa Instituta za sudsku medicinu, pristigne tridesetak leševa umrlih sugrađana. S njima, kao nemi svedok nekadašnjeg postojanja, stiže i cedulja sa osnovnim podacima. Tu su ime i prezime, godina rođenja, datum smrti i napomena da li je lice, možda, umrlo od neke zarazne bolesti. Za ove ljude to je važan podatak, jer se telo zaraženo hepatitisom, sidom ili nekim drugim infektivnim oboljenjem, po pravilu, ne oblači, već se ostavlja u beloj vreći. Nažalost, ako leš stiže pravo sa ulice, takvog upozorenja obično nema.

Miris smrti

Dok sedimo u maloj čekaonici namenjenoj za rodbinu pokojnika, koja donosi odeću i vrši identifikaciju, sve vreme imamo osećaj teskobe. Ne doprinosi tome samo prostor ukopan duboko pod zemljom, uski hodnici i hladni zidovi prekriveni keramičkim pločicama. Ima nečeg i u vazduhu, nečeg što se ne može objasniti i što će neupućeni teško razumeti. Kao da čitaju naše misli, naši sagovornici sležu ramenima i prosto zaključuju: „Miris smrti!" Oseća se tokom cele godine, zimi manje, leti više, ali je uvek prisutan. Ne bi, verovatno, pomogao čak ni sistem za ventilaciju, kada bi nekim čudom radio. A ne funkcioniše, kažu, još od dana postavljanja.

Nažalost, nije to jedini problem sa kojim se suočavaju ovi ljudi. Zgrada kapele, u kojima je gradsko pogrebno preduzeće već godinama podstanar, mnogo toga ne ispunjava. Najmanje ono što se može nazvati dostojanstvenim krajem jednog života. Doduše, živi kao da za to i ne haju, a mrtvima je, valjda, nekako i svejedno.

Najviše se to ogleda u delu sa hladnjačama, prostoru u koji ulaze samo zaposleni, povremeno policija i sanitarna inspekcija, i poneki uporni, radoznali novinar. A kada to vidite, poželite, u najmanju ruku, da nikada ne umrete. U tri hladnjače dužine dvadesetak metara, poređani jedni pored drugih, leže naga tela žena i muškaraca, mladih i starih, poznatih i anonimnih, uglednih i onih drugih. Smrt, očigledno, ne pravi razliku. Ovde se, po pravilu, zadržavaju dan ili dva, ali je, nažalost, puno i „starosedelaca". Onih po koje rodbina i prijatelji ne dođu ni mesec dana posle smrti, što je i krajnji rok pre nego što se telo sahrani o trošku države.

Najteže sa rodbinom

- Kada neko umre u bolnici ili domu staraca, rodbina se o tome obaveštava telegramom ili telefonom, a nama se dostavlja poslednja adresa pokojnika - objašnjava Mirjana Sekulić, rukovodilac službe. - Često se dešava da niko od rodbine ne dođe danima, pa naši radnici sami pokušaju da ih potraže. Nažalost, najčešće bez uspeha, jer je obično reč o pogrešnoj adresi. Nakon isteka roka od 30 dana, telo se o trošku opštine sahranjuje u najskromnijoj opremi, a takvih slučaja imamo najmanje desetak mesečno.

Zaboravljeni za života, pa zašto ne bi bili zanemareni i u smrti? Međutim, upravo ova tela stvaraju najviše problema zaposlenima. Iako je temperatura u hladnjači svega tri stepena, protok vremena doprinosi procesu raspadanja, pa samim tim i neprijatnom mirisu koji probija sve pore i od kojeg nema zaklona. Kao da upravo time ovi zaboravljeni nesrećnici pokušavaju da još jednom, jedinim preostalim načinom, privuku pažnju na sebe.

Strava i užas

Niko od radnika neće priznati da se bilo čega plaši u ovom nesvakidašnjem radnom prostoru, ali straha, ili barem nelagodnosti, svakako ima. Ljudski je to i razumeti i pravdati, a o svom stresnom iskustvu pričao nam je Duško Gojković, jedan od radnika:

- Nedelja je bila, rano jutro, u hladnjači sam popisivao nove pokojnike - kaže Duško. - Nikog sem mene nije bilo u kapeli, što se neradnim danom često dešava. Bio sam već pri kraju reda, duboko u hladnjači, kada sam na ramenu osetio nečiju ruku. Taj trenutak ne mogu opisati. Strava i užas! Policajac, koji je to učinio, pravdao se kasnije da nije želeo glasom da me uplaši. Bez obzira na njegov naum, reagovao sam tako da ne znam ko je u tom trenutku doživeo veći strah, on ili ja.

U opisu radnog mesta ovih radnika je, između ostalog, kupanje i odevanje pokojnika. Ne moraju, ali će rado izaći u susret rodbini i malo šminkom doterati lice, posebno kada je reč o mlađoj osobi. Ništa im nije teško. Međutim, ako pitate šta im je najteže, bez razmišljanja će vam reći da je to susret sa živima, sa rodbinom preminulih. Posebno kada je reč o roditeljima dece, tragično nastradalih u saobraćaju, i drugima čija smrt dolazi iznenada. Ma koliko da vam je to svakodnevica, bol rodbine se, hteli vi ili ne, na neki način uvek podeli.

- Pre nego što kovčeg sa telom napusti kapelu, neko od rodbine mora da identifikuje pokojnika - kaže Miroslav Đorđević. - Upravo su to trenuci kada je svima nama najteže. Često se dešava da posle operacije glave, saobraćajne nesreće ili nekog zločina, lice ne može da se prepozna, pa onda zajedno tražimo neke osobene znake, mladeže, ožiljke i slično. Naravno, kada je reč o posebno teškim deformacijama, o tome rodbinu obavestimo pre ulaska, ne bismo li ih tako na neki način pripremili.

Na ovim poslovima radi desetak radnika, raspoređenih u dve smene. Među njima nema žena, a jedini razlog za to je što je reč, prvenstveno, o teškom fizičkom poslu. Pokojnika valja podići, okrenuti, uspraviti, a za to zaista treba imati snage. Očigledno, reč je i o psihički stresnom poslu. Ne pitasmo jedino kolika je nadnica za strah. Kolika god da je, uvereni smo, mala je.


Нема коментара: