brojač poseta

субота, 12. април 2008.

Život bez pravila u mravinjaku Sajgona

Evropljaninu se u prvi mah zavrti u glavi od haosa Sajgona, ili Ho Ši Mina, kako se zvanično zove najveći grad Vijetnama. Luksuzni hoteli izmešani sa ruševnim i neuglednim kućercima, ulični prodavci koji na improvizovanim tezgama prodaju sve i svašta - od mapa grada i turističkih vodiča, preko lažnog zlatnog nakita, do sendviča i prženih jaja, koje pripremaju na primusu na trotoaru. Ali najviše uplaši reka motociklista, koju je došljaku teško da savlada i kao pešak, a kamoli za volanom.

- Nije tako strašno kako na prvi pogled izgleda - kaže Mei, kelnerica u malom restoranu, zavučenom u jednoj od uskih ulica koje izlaze na park nadomak najpoznatije pijace „Ben Tan“ u centru grada. Prišla nam je da pita odakle smo, pošto je prepoznala da govorimo nekim slovenskim jezikom. Dečko joj je, naime, balkanske gore list Splićanin Matija, koji ovde radi za jednu softversku firmu.
- Čovek se brzo navikne na danonoćno zujanje motora, po kome Sajgon liči na bilo koji drugi megalopolis u azijskim tropima. Najvažnije je ne praviti nagle pokrete i ne biti neodlučan. Kad jednom kreneš, nema zastajkivanja - savetuje Mei.
Ovo pravilo izgleda važi i za životnu filozofiju Vijetnamaca, što im pomaže da opstanu u gradu gde se s mukom zarađuje svaki dong (domaća valuta). Stiče se utisak da su Vijetnamci neumorni. Mršave, spečene žene od ranog jutra nose u korpama okačenim o obramice tropsko voće i prodaju ga prolaznicima. Prodajom se bave čak i deca, sasvim mala, koja vrlo rano shvataju da moraju brzo da odrastu.

Ploveća pijaca
- Ovde život nikoga ne mazi - priznaje Mei, koja sa nepunom 21 godinom iza sebe ima već 10 godina mukotrpnog rada. Čim je malo ojačala, roditelji su joj pokazali kako se sadi pirinač, ta biljka za koju kineska poslovica kaže da polovinu vremena raste u ruci zemljoradnika. Sa 14 godina odlučila je da sa tri sestre okuša sreću u velikom gradu i došla u vrevu Sajgona. Radile su za stan, hranu i sitan džeparac, a sa šesnaest su njih četiri već skupile dovoljno da bi krenule sa svojim biznisom. Iznajmile su prostor za restoran i rade već pet godina. Istina, posla ima, kako kažu, od jutra do sutra, pa malo vremena ostaje i za spavanje, a kamoli za zabavu.
Pa ipak, čak i kad mukotrpno rade, kao što je to slučaj sa devojkama koje voze čamce kroz rukavce u delti Mekonga, Vijetnamke su uvek nasmejane i pune optimizma, što im je uz urođenu gracioznost donelo epitet azijskih lepotica. Na plovećoj pijaci u Pung Hijepu, najvećoj u delti, koja se nalazi na preseku sedam glavnih kanala, morale su da ustanu mnogo pre zore da bi do 5 sati ujutro stigle da prodaju voće, kokose, povrće i ribu, ali će vas ipak dočekati sa osmehom ispod tradicionalnog slamnatog šešira.
Vodič u obilasku mreže tunela Ču Či nadomak Ho Ši Mina, duge oko 200 kilometara, u kojima su se tokom rata sa Amerikancima krili vijetnamski gerilci, to ovako objašnjava: „Na zgarištu zemlje izmučene višedecenijskim ratovima nije nam ostalo ništa drugo nego da se osmehujemo i nadamo boljem“.

Jugosloveni u Sajgonu
Žive i rade rasuti po raznim distriktima šestomilionskog Sajgona, a sastaju se u malom restoranu „Kod Mei“, zavučenom u jednoj od uskih ulica koje izlaze na park nadomak najpoznatije „Ben Tan“ pijace u centru grada. Luka, Matija, Riana, Jani, Dragan, Gruja sporazumevaju se na srpskom, hrvatskom, bošnjačkom, slovenačkom, makedonskom, a samo im je jedno zajedničko - svi su iz bivše Jugoslavije.
- Oni su moja porodica. Malo nas je ovde i zato se držimo i pomažemo - kaže Luka, napola Hrvat, napola Srbin, koji ovde živi tek osam meseci, a radi za softversku firmu.Ostali imaju svako svoju priču. Riana radi za stranu izvozno-uvoznu firmu. Dragan, napola Makedonac, najduže je ovde - 14 godina. Oženjen je Vijetnamkom i ima malu fabriku za proizvodnju nameštaja. Jani je Slovenac koji radi za njega, a Gruja, koji je toliko izmešan da ni sam ne zna šta je, angažovan je na poslovima za Ujedinjene nacije.
- Sastajemo se s vremena na vreme ovde kod Mei, ko kad može, a povremeno pravimo žurke na koje pozivamo i prijatelje iz drugih krajeva sveta - Holanđane, Kanađane, Britance. Prošli put Gruja je nekako uspeo da nabavi čvarke i kajmak i to je, bukvalno, planulo, priseća se Luka.
On je, kako kaže, u Sajgon došao jer mu je prijatelj rekao da je jeftino.
- Ovde potrošim za sve, uključujući i rentiranje stana, onoliko koliko bi me tamo u Hrvatskoj koštale samo cigarete i kafa.

Komunizam samo dekoracija
Zaborav trauma prošlosti plus neumorni rad je, izgleda, formula sve vidljivijeg ekonomskog uspeha zvanično socijalističkog Vijetnama, koji je odavno uplovio u vode kapitalističke privrede i postao atraktivna lokacija za strana ulaganja, pre svega zbog jeftine radne snage. Komunizam je ostao samo dekoracija u vidu crvenih zastava, plakata u stilu socrealizma i portreta Ho Ši Mina, a u okolini najvećih vijetnamskih gradova Sajgona i Hanoja ubrzano niču filijale svetskih kompanija. Od 1988, kada se vlada otvorila za strane investicije, do kraja 2005. u ovu zemlju se slilo 50,5 milijardi stranih investicija. Prednjače Japan, Nemačka, Singapur i Tajvan i, ma kako neobično zvučalo, Amerikanci, koji su postali jedan od perspektivnih trgovinskih partnera Vijetnama. Tako ono što nije uspela sva oružana sila i stotine hiljada vojnika ostvaruje dolar, pa su sada američki veterani vijetnamskog rata i njihova deca i unuci rado viđeni gosti u Sajgonu i u drugim gradovima u Vijetnamu.

Нема коментара: