brojač poseta

понедељак, 13. август 2007.

Srpska mafija u svetu

Na listi svih kriminalaca sveta u Interpolu nalazi se 350 državljana SCG, koji aktivno deluju u Švedskoj, Holandiji, Švajcarskoj, Nemačkoj, Italiji, Češkoj, Australiji, SAD, Velikoj Britaniji i čak Japanu. Londonski advokat Đovani di Stefano, koji brani britanske mafijaše i holandske dilere drogom tvrdi da su Srbi i Albanci su danas najopasniji kriminalci u zemljama Zapadne Evrope.


Dušan Simić, državljanin SCG, star 34 godine, uhapšen je pre desetak dana u gradiću Meze, u Italiji, dok je pokušavao da opljačka tri kuće. Zajedno sa njim uhvaćen je i jedan kriminalac iz Moldavije. Simić je poreklom iz Beograda i ilegalno je nastaljen u Milanu. U njegovom automobilu italijanski karabinjeri su pronašli kompletnu opremu za obijanje stanova.

Italija je zemlja u kojoj radi srpska lopovska mafija. Njeno sediste je u Milanu, ali njene ekipe prosjaka, džeparoša, lopova i razbojnika deluju širom Apeninskog kontinenta. Karabinjeri pretpostavljaju da u srpskoj lopovskoj mafiji ima oko 2.500 ljudi iz SCG - rekao nam je Milan Saric, sudski tumac iz
Milana.
Slicna situacija je, ako je verovati statistici, i u drugim evropskim drzavama, gde hara srpska mafija. U Austriji je, na primer, za sedam meseci ove godine zabelezeno je 39.121 osoba koji su pocinili krivicna dela u toj zemlji, a medju njima je i dalje najvise gradjana iz Srbije i Crne Gore - 5.111. Slede zatim drzavljani Nemacke (4.256), Turske (4.187) i Bosne i Hercegovine (3.021). Dok je u samoj Svajcarskoj registrovani cak 7.000 ljudi sa naseg podrucja, kao pocinioci krivicnih dela.
Kako se u zapadnim zemljama kriminalci ne vode po nacionalnom poreklu, to se vrlo cesto desava da se drzavljani SCG i delinkventi iz nekadasnjih republika, u policijskoj i sudskoj evridenciji vode kao Jugosloveni.
- U Evropi se danas javno govori o "krajnje nepredvidivoj jugo-mafiji" kao "jednoj od najnasilnijih kriminalnih organizacija". Nju cine, pre svega, Albanci sa Kosmeta i sa juga Srbije, potom Srbi dezerteri i delinkventi, Romi izbeglice iz SCG, a zatim Muslimani iz Sandzaka - izjavio je nedavno holandski kriminolog Evart Holderberg.


UDRUZENI SA ALBANCIMA

Niko ne zna precizno koliko drzavljana SCG je u svetu registrovano kao delinkventi. Takve podatke nismo zvanicno uspeli da dobijemo ni od MUP-a Srbije, kao ni od Ministarstva inostranih poslova SCG, cije se abmasade i konzulati bave pravnom zastitom nasih gradjana koji u inostranstvu dolaze pod udar policije i pravosudja.
U Svedskoj su poslednjih godina, na primer, u obracunima u podzemlju likvidirani Dragan Joksovic, zvani Joksa i Ratko DJokic, tast najtrazenijeg svedskog begunca Milana Seva. Nekoliko nasih ljudi sumnjive biografije likvidirano je i u Nemackoj, Spaniji, Holandiji.

Najopasniji kriminalci poslednjih godina nama dolaze sa Balkana - tvrdi - Peter Tjeder, sef kriminalisticke policije u Svedskoj - Vise ubistava koja su se zbila zadnjih godina mogu se povezati sa obracunima "jugoslovenske mafije". To su ljudi kojima totalno nedostaje respekt za zivot i zdravlje. Sta ih dovodi ovde, da li je to nasilnicka proslost ili nesto drugo, ja ne znam da odgovorim.

Kako smo, medjutim, nezvanicno saznali u Interpolu, u svetu danas ima oko 3 miliona poternica za licima sumnjive kriminalne biografije. Medju njima ima oko 350 drzavljana SCG, koji kao kriminalci aktivno deluju u Svedskoj, Holandiji, Svajcarskoj, Nemackoj, Italiji, Ceskoj, Australiji, SAD, Velikoj Britaniji i cak Japanu. Dok se broj gradjana SCG, koji su prekrsajno i krivcno gonjeni u svetu krece oko 32.000.
Uspeli smo zahvaljujuci nasoj policiji da utvrdimo da Srbi kao organizovani kriminalci samostalno deluju u Italiji, Holandiji, Nemackoj, Austriji, Australiji, SAD i delimicno u Svedskoj, dok su u Svajcarskoj, Ceskoj, Velikoj Britaniji i Svedskoj kriminalci srpskog porekla vrlo cesto clanovi albanske narko mafije.

Naime, najvise kriminalaca sa prostora SCG skoncentrisana je oko balkanskog puta droge i njegovih kanala u Evropi. Jedan od tih kanala vodi u skandinavske zemlje, drugi do Nemacke, treci u Veliku Britaniju, cetvrti na teritoriju Svajcarske i peti u Italiju. Zato u tim drzavama ima najvise kriminalaca iz Srbije, Crne Gore i sa Kosmeta.
- Evropol i Interpole su poslednjih meseci vodili nekoliko tajnih operacija protiv srpske i albanske mafije poreklom iz SCG i bivse Jugoslavije.
Operacija "Buldog 2", koja je izvedena zbog pracenje kretanja i kontrole posiljki duvana na teritoriji zemalja Jugoistocne Evrope vodjena je prosle jeseni. Tajna akcija "Stricek" izvedena je u Nemackoj, Ceskoj i Poljskoj. Najopseznija potraga za "jugoslovenskim" mafijasima izvedena je u operaciji "Viking", u kojoj su ucestvovali Ceska Republika, Norveska, Danska i Svedska. U policijskoj akciji "Kanal" ucestvovali su Nemci i Britanci, a u operaciji "Titanium", saradjivali su italijanski i ceski policajci.
Kroz te operacije mi smo poceli da plenimo velike kolicine droge i da hapsimo ljude iz vrhova narko-klanova. Na taj nacin smo im presekli kanal kojim su dobijali novac za placanje droge. Utvrdjeno je da su zajedno sa Turcima i Albancima u ovoj narko-mafiji bili i Srbi, Crnogorci i Makedonci - napisao je nedavno u svom izvestaju policijski pukovnik Jirzi Komorous iz Praga.


INTELIGENTNI LOPOVI

Pred sudom u Pragu nastavlja se sudjenje bandi provalnika s prostora bivse Jugoslavije za provale u 150 luksuznih vila, izmedju ostalih i drzavnu vilu predsednika donjeg doma ceskog Parlamenta Vaclava Klausa.
Sudjenje sedmorici clanova ove bande, koji tvrde da su drzavljani SCG, izazvalo je veliku medijsku paznju, s obzirom na neverovatnu drskost da bez obzira na sve alarme i zvanicne telohranitelje upadnu u vilu treceg po rangu najviseg ceskog drzavnika.
Zrtva ove bande je prema navodima istrage i optuznice bio i decenijama najpopularniji ceski pevac Karel Got. Ukupna steta se ceni na oko 30 miliona evra u preracunu, a optuznica ih tereti za ilegalno posedovanje oruzja, provale, kradje, falsifikovanje dokumenata, s obzirom da su u Cesku usli s laznim pasosima.
Grcka policija je saopstila da je uhapsila naseg drzavljanina Srdjana Janica (24), za kojim je tragala zbog kradje robe vrednosti vece od 500 miliona drahmi (2,9 miliona maraka), iz radnji i stanova u Atini.

Janic je uhapsen je u svom stanu, u atinskoj primorskoj bogataskoj cetvrti Vula. Policija je saopstila da je on osumnjicen zbog provale u 20 radnji i 10 stanova. Janic je prilikom saslusanja izjavio da su on i jos dva jugoslovenska drzavljanina Bojan Markovic i Zoran Nikolic, za kojima policija traga od marta 1999. godine, cinili bandu koja je krala odecu i elektroniku iz prodavnica i stanova.

Nemacka policija je, na primer, nedavno rasturila jednu medjunarodnu bandu od 35 clanova koja se bavila ilegalnim transportom ljudi iz zemalja bivse Jugoslavije u Nemacku. Kolovodje ove bande bili su Mirjana S. 45-godisnja drzavljanka Srbije i Crne Gore i 33-godisnji Nemac. Oni su uhapseni u Nemackoj, dok su jos dva vazna clana ove bande pobegla u Srbiju.
Jedan romski izbeglica iz bivse SFRJ vec godinama rukovodi "operacijom dzeparenja" po podzemnoj zeleznici u Londonu, angazujuci na tim "poslovima" 30 clanova svoje brojne porodice, ukljujuci i sedmogodisnje devojcice, javio je nedavno londonski "Tajms". Britanska policija je kao vodju ovog "dzeparoskog lanca" identifikovala Vasketa Besica (34), koji je u iz bivse Jugoslavije u Britaniju, dosao preko Dovera u jesen 1999. s laznim hrvatskim pasosem.
U Kelnu je uhapseno 20 "Jugoslovena", pripadnika bande koja je pljackala prodavnice u pokrajini Severna Rajna-Vestfalija. Prema policijskim navodima, grupa drzavljan SCG je samo u protekla dva meseca iz juvelirskih i krznarskih radnji u vise od 35 provala opljackala robu vrednu najmanje 15 miliona maraka.

Policija u Stutgartu uspela je da razbije lanac preprodavaca ukradenih i otetih skupocenih limuzina koje su potom zavrsavale u Bosni. Bandu su cinili kriminalci sa prostora SCG i bivse Jugoslavije, a prve procene pokazuju da su samo tokom prosle godine ovakvim biznisom "obrnuli" oko 400.000 maraka.
- To su inteligentni lopovi - kaze policijski funkcioner Volfgang Neher, objasnjavajuci da oni nisu posezali za nasiljem, vec su razvili "briljantnu strategiju oduzimanja automobila" na moderan nacin.

Dvojica uhapsenih preprodavaca, za koje se samo kaze da su "Jugosloveni" stari 25 i 29 godina, angazovali su jednog 20 - godisnjeg Nemca da za njih otima nove automobile iz salona za prodaju, posto bi prethodno od prodavaca zatrazio da ih isproba. Trik je gotovo uvek uspevao i desetine skupih "mercedesa" i "audija" otislo je na Balkan.

PLJAČKANJE EVROPE


U švajcarskim zatvorima danas ima veliki broj drzavljana SCG, ali i mnogo drzavljana drugih balkanskih zemalja koji se predstavljaju kao Jugosloveni iz SCG. Tako se najčešće predstavljaju kosmetski Albanci, pa je u švajcarskom podzemlju danas jako teško razdvojiti srpske i šiptarske kriminalce, jer policija retko kada utvrdjuje i govori o pravom nacionalnom poreklu uhapšenih stranaca.

Londonski advokat Djovani di Stefano (na slici), koji brani britanske mafijaše i holandske dilere droge, medjutim, tvrdi da su naši kriminalci danas medju najpoznatijim na Starom kontinentu:

- Srbi i Albanci su danas najopasniji kriminalci u zemljama Zapadne Evrope. Oni kontrolišu trgovinu drogom, ljudima, izvode razbojničke pljačke i bave se plaćenim likvidacijama.

Grupa "Pink Panter" je, na primer, danas najpoznatija i najuspešnija srpska banda u Britaniji. Ona je specijalizovana za pljačke evropskih juvelirnica i javno se sumnjići za kradju belog dijamanta od 47 karata velicine upaljača i manjeg plavog dijamanta od jednog karata.

Dijamanti vredni petnaestak miliona evra ukradeni su na pariskoj izložbi Saveza trgovaca antikvitetima sa štanda švajcarskog juvelira Sopara, tako što su pljačkaši angažovali na desetine lažnih kupaca da naprave gužvu, postavljajuci pitanja dvema prodavačicama. Članovi ove neobicne ekipe su Pedja Vujočević zvani Marko koji je proletos uhapšen u Parizu, Nebojša Denić i Milan Jovetić. Oni se nalaze iza rešetaka zbog izdržavanja kazne posle pljačke londonske juvelirnice "Graf" 2002. godine.

Ja sam očekivao da ce me angažovati da ih branim, ali su oni od toga odustali. Pricalo se da su krali dijamante čak i u Japanu - kaze Djovani di Stefano, koji je u Londonu zato što zastupa najokorelije kriminalce vec dobio nadimak Djavolji advokat.

Pripadnici Skotland jarda uskoro ce ispitati Vujoševića, a isto nameravaju da učine i policije Španije, Nemačke, Švajcarske i Belgije, u kojima je, kako se sumnja, pljačkao juvelirnice. Osim pljačke u Londonu, Vujošević se tereti i za organizaciju pljačke u juvelirnici u Frankfurtu, u kojoj su mu saučesnici bili dvojica muškarca za kojima se još traga. Rec je o Crnogorcima Vladimiru Lekiću (27) i Zoranu Kostiću (33). Njih trojica su, navodi nemačka policija, 16. decembra 2003. maskirani i naoružani upali u zlataru u Frankfurtu na Majni i, uz pretnje osoblju i kupcima, odneli 18 satova vrednih 390.000 evra.


ZEMLJA HEROINA

U švajcarskim zatvorima danas ima veliki broj državljana SCG, ali i mnogo državljana drugih balkanskih zemalja koji se predstavljaju kao Jugosloveni iz SCG. Tako se najčešće predstavljaju kosmetski Albanci, pa je u švajcarskom podzemlju danas jako teško razdvojiti srpske i šiptarske kriminalce, jer policija retko kada utvrdjuje i govori o pravom nacionalnom poreklu uhapšenih stranaca. Prema zvanicnim podacima poslednjih godina u Švajcarskoj je registrovano oko 7.000 naših ljudi koji su prekršili zakon - rekao nam je Tomislav Perić, jedan od srpskih aktivista u Švajcarskoj.

Prema njegovim saznanjima, Srbi i drugi državljani SCG se u ovoj zemlji najčepće bave trgovinom narkoticima, kradjama, razbojniptvima, ali i ubistvima.

Nedavno je policija u Cirihu, na primer, uhapsila jednog momka, jer je vozio svoj dzip brzinom od 110 kilometara na sat. Ispostavilo se da je to Albanac, star 23 godine, bez posla, ali vlasnik dzipa i jos dva automobila. Ima ženu i troje dece u Švajcarskoj i ilegalno se bavi prodajom droge. Drugi slučaj, koji je uzbudio Švajcarce, je ubistvo koje se dogodilo na gradskoj autobuskoj stanici u Cirihu. Jedan Srbin sa Kosmeta je pred svojom ćerkicom usmrtio svoju ženu, jer je sumnjao da se prostituiše - podseca nas Tomislav Perić.

U Švajcarskoj je, na primer, letos uhapšen Mileta Miljanić zvani Majk iz Barajeva kod Beograda, službeno oznacen kao jedan od najvećih evropskih narko-trgovaca. Miljanić je uhapšen po medjunarodnoj, crvenoj Interpolovoj poternici koja se raspisuje za najopasnije svetske kriminalce. Za ovim čovekom koji inače ima srpsko, ali i američko drzavljanstvo, traga i Grčka. Naime, pre nekoliko godina u Atini je zaplenjena fantastična posiljka od 114 kilograma kokaina, za koji se tvrdi da je Miljanićeva.

Letos je u spektakularnoj akciji nemačke policije, a po poternici Interpola uhapšen i Zoran Jakšić iz Zrenjanina, jedan od većih evropskih narko-dilera i Micanićev saradnik. Nemačka policija je Jakšića uhapsila dok se vozio automobilom i kod njega je pronasla oko devet kilograma kokaina.

Interpol iz Švajcarske danas traga po svetu za devetoricom državljana SCG. To su Slavko Djukić, odbegli zatvorenik, rodjen 4.maja 1958. i Stanisa Živković, takodje, begunac iz zatvora, koji je nestao u aprilu 2000. godine. Švajcarcima su sa robije utekli i Bekim Rustoli i Hodža Ismail, obojica sa Kosmeta.

Na poternicama Interpola u švajcarskoj nalaze se i Goran Milković, pljačkać, Nazif Redžepi, narko diler, kao i opasne ubice Gecaj Ded, Drilon Morina i Avni Ajazaj - javio nam je Tomislav Perić iz Ciriha.

Šezdesetih godina Srbi i Crnogorci iz tadasnje FNRJ su pravili i medjunarodnu karijeru, jer su posle snimanja filma Dugi brodovi, u kome je igrao Kirk Daglas, lepotani, statisti i kaskaderi Stevica Marković, Miša Milošević i Radovan Delić 1962. godine otišli za Pariz. Tu im se Marko Nicovic pridruzio 1966. godine i tako postao član klana, koji je u Francuskoj nazivan neobicnim imenom - Garderodameri.


DRUGI TALAS


Krajem sedamdesetih, u drugom talasu seoba u svet mnogi crnogorski momci su iz Beograda otisli, prvo u Pariz, a potom u Milano, Minhen, Frankfurt i Stokholm. Kroz Italiju su na svom putu ka Evropi protrcali kao pocetnici u podzemlju Ljubomir Magaš, Rade Ćaldović, Veljko Krivokapić, Slobodan Grbović, Milan Čivija, Dule Milanović, Dragan Malešević, Mile Ojdanić, Sava Somborac, Pera Ožiljak, Marinko Magda, Željko Ražnatović, Djordje Božović. Prva stanica na tom trnovitom putu bio je Trst, zatim Rim, dok je Milano i danas omiljeno stečište jugoslovenskih avanturista.

Ljubomir Magaš je otišao u Italiju 1971. godine sa svojim prijateljom Dačom. Krenuli su da nabave dobru garderobu, jer su, kako reče jednom Dača, Beogradjani uvek voleli da budu lepo obučeni. Stanovali su zajedno u Milanu, ali su izlazili odvojeno u noćni život. Ljuba je izlazio samo sa Jugoslovenkama, a Dača i sa Italijankama. Pre njih u Milanu je bio glavni Dado Cerović, sve dok nije prešao u Djenovu. Iza njega su ostali Bole Grčić, Miša Begonja, zatim oni koje su Jugosloveni znali samo po nadimcima: Metko, Bembe i Glava Ciganin.


EVORPSKA DINASTIJA

U to vreme, početkom sedamdesetih u Milanu je bio i Boško Vučićević, zvani Čoro ili Koko, momak sa padina Zvezdare, koji je karabinjerima zadavao velike glavobolje.
Klan Ljube Magaša u Milanu imao je tada desetak članova. Učestvovao je 1973. godine i u oružanim obračunima u Milanu, u kojima je bilo i ubijenih lica. Kretao se u krugu ljudi koji sačinjavaju Jusuf Bulić, Rade Čaldović, Tahir Raifović i Svetislav Andrić.

Milano je zastrašivao i Dragomir Petrović, zvani Zmaj, kome su Italijani dali ime "Drago lo Slovo". On je bio proglašen čak i za jednog od kumova mafije Kalabreze. Bavio se džeparenjem, otimanjem kockarskih uloga, pljačkanjem banaka i zlatara. Goran Vukšić je ubio jednog Arapina, posle svadje oko nekog tovara droge.

Tada je došlo do spajanja crnogorskih žestokih momaka iz Jugoslavije, sa crnogorskim klanom tvrdih momaka u Evropi, jer su pored braće Trifunović, brace Nicović i Dade Cerovića, napolju već bili Cetinjanin Vlasto Petrović zvani Crnogorac, Djordje Božović, Darko Ašanin. Njima su se pridružili direktno iz Crne Gore braća Branko i Slobo Šaranović sa Cetinja, zatim Brano Mićunović i Ratko Djokić iz Nikšica i Podgorice, kao i crnogorski junoša Miša Martinović iz Sarajeva i Marko Vlahović iz Zagreba.

U to vreme Slobodan Grbović je bio poznat po nadimku Slobo Crnogorac. On je sedamdesetih bio "radnik" kod Vase Stamenkovića u Štutgartu. Grbović je, naime, kao mladji delinkvent prošao Goli otok, i umesto u JNA, pobegao preko Italije za Nemačku.

Bio je to lepotan, finih manira. Sve dok nije upoznao Vasu Letećeg, mladi Beogradjanin se bavio istim lopovskim poslovima kao i kod kuće. Krao je novčanike i automobile, tukao se i opijao. Zbližilo ih je osecanje za rizik i ljubav prema barbutu, ruletu i pokeru. I ženama. Lepi Sloba je umeo sa njima. Umeo je, kažu, i sa policijom, jer se sumnjalo da je i u Italiji, ali i u Nemačkoj, ocinkario neke svoje ortake.

Ovo veliko poslovno prijateljstvo puklo je 1981. godine u Diseldorfu, kada su se Vasa i Slobo sporeckali oko para. U nastupu besa Slobo Crnogorac je pucao u svog patrona Vasu Letećeg. Prvi je završio u zatvoru, a drugi u bolnici. Epilog je bio neobićan. Ćim je prezdravio, Vasa Stamenković je polozio kauciju za Slobodana Grbovića i izvadio ga iz zatvora.


GIŠKA VITEZ ULICE


Veljko Krivokapić je bio u Austriji poznatiji kao Velja Crnogorac, jer je krajem sedamdesetih bio šef jugoslovenske bande koja se bavila ucenama. U leto 1978. Velja Crnogorac je u Štutgartu zakazao sastanak sa Batom Glavčom, Vojom Krstaricom i Slobom Crnogorcem. Planirao je da zajedno u Antverpenu provale u jednu draguljarnicu.

Na sastanku u restoranu "Mulen ruž" Slobodan Grbovic je odustao zbog "grubih radova" od akcije i to svoje povlačenje je platio 10.000 maraka. Posle njega odustao je i Bata Glavač, jer je bio ranjen i "radno nesposoban". Oni su se povukli jer su znali da je belgijski grad Antverpen bio pod kontrolom Ljube Zemunca.

Vasa Crnogorac to nije poštovao, pa je posle nekoliko meseci uzaludnog traganja za novom ekipom provalnika nadjen mrtav u Beču. Iako optužnica protiv Magaša, Ćaldovića i Bulajića nikada nije dokazana, na zahtev Austrije u Beogradu je izdata poternica koju je potpisao istražni sudija Dušan Kovačević 1978.

Na njoj su se jos nalazila imena Ljubinih ortaka Radeta Ćaldovića Čente (na slici) i Jusufa Bulića, zvanog Jusa. Bila je to ujedno i svojevrsna optužnica protiv ove trojice Beograđana.

Đure Radonjić je Crnogorac sa nadimkom Grof. Nadimak su mu dali poznanici, zbog utiska koji je ostavljao na okolinu: kicoško oblačenje, skupi provodi, lepe pratilje. Sa 15 godina je sa Kosova stigao u Beograd. Počeo je da se dokazuje u okolini železničke stanice: "pobij se s jednim, s drugim, da stekneš afirmaciju".

Do prvih velikih para u Beogradu, Grof je dosao zahvaljujuci prostitutkama, koje bi mu drugovi, kad bi bili uhapšeni, ostavljali "na čuvanje". U vreme kad je "brinuo" o njima, prostitucija se odvijala daleko od očiju javnosti, danas svikle na svakodnevna oglašavanja "poslovne pratnje".


Tesan Beograd

Kad mu je Beograd postao tesan odlazili su u Zapadnu Evropu, gde Đura upoznaje nesreću dugogodišnjeg robijanja po zatvorima Nemačke, Italije, Austrije i Holandije. Ukupno jedanaest i po godina.
Bili smo dosta jaki, sad to ne izgleda nikako. Držali smo sve u Nemačkoj, ali su to preuzeli Šiptari i Hrvati. Od kada je Ljuba poginuo, počelo je loše. To je bilo presudno. Jos tu i tamo ima nekog, recimo, jedan Crnogorac u Štutgartu... A stvarno smo bili moćni. Sad, to zavisi od čoveka do čoveka i od ekipe do ekipe. Ne možemo da poredimo Duju, Meta, Jogija... sa nekom ekipom koja je otisla da šanira, krade garderobu. Duja je bio ime u Amsterdamu, da ne pricamo sta su bili Ljuba i Ćenta za Nemacku. Giška takodje, mada je on u Nemackoj proveo malo vremena.

Ipak, i u najgorim prilikama, uspevao je da poboljša uslove zatočeništva: U Austriji sam, recimo, do cigareta dolazio tako što su ih oni, pre mene u šetnji, sakrivali, pa sam ih ja kupio. Ali, u Holandiji je bilo problema. Tamo sam ležao zajedno sa Ugarom. Nisu me uopšte zarezivali, pa sam posle deset uveče udarao svom snagom u vrata. Nisam nikom dao da spava dok mi ne daju cigarete. Udarao je i Ugar, mada on nije pušio, ali se solidarisao. Medjutim, ne reaguju. Posle nekog vremena pojedini cuvari su omekšali, ali se pojavio neki dzukac... mogu da lupam, radim šta hocu, ne da cigarete. Setim se ja da Holandjani strasno mrze Nemce, da nemacki niko ne govori, iako ga svi znaju. I Ugar mu jedno vece vikne da je gori od njegovog brata Hitlera. Ovoga to nevidjeno pogodi. Ode i vrati se sa "havanom", kafom i paklicom svojih cigareta. Dao nam je to i ljutito rekao: "Nisam Hitler."

Mada nije razlog zbog kog bi Djura Radonjić trebalo da bude zadovoljan, vredi istaći da je on jedini Jugosloven koji u nemačkim zatvorima nije dobio ni dan skračenja kazne:U ćeliji nas je bilo šestorica, sve Jugosloveni. Od svih, ja osudjen na najdužu kaznu, zatim Lolo iz Podgorice, ostalima se imena ne secam.

Ujedinjenom crnogorskom klanu žestokih momaka u Evropi su se pridružili i Zemunci, Ljubomir Magaš i Rade Čaldović, kao i mladi Beogradjanin Željko Ražnatović.

O tome kako su se Crnogorski kriminalci, iz žestokih momaka, "brzih na pesnici ", u poslednjih nekoliko godina preobrazili u revolveraše, švercere i teroriste, govori njihov drugar Cvetan Slepćev iz Stokholma:Osetivši u evropskim prestonicama miris novca, mnogi od ovih momaka napustili su crnogorsko čojstvo i beogradsko dzentlmenstvo i počeli da se na evropskom asfaltu bave sumnjivim poslovima. Za mnoge mlade Crnogorce to je ujedno bio i poziv u pomoć, ali nikoga tamo u tudjini nije bilo da im pomogne. A mnogo više je bilo onih koji su hteli da im odmognu, koji su ih nagovarali da pljačkaju banke, da otimaju pazar u radnjama, da reketiraju jugoslovenske kafedzije, da organizuju ilegalno kockanje. Ja sam se otrgao tog asfalta, prepustio poslu i borbi za normalan život, tako da nisam izneverio sport i dzentlmenstvo!


GISKINO INOSTRANSTVO

Djordje Božović Giška (na slici) iz Kuca bio je jedan od prvih ko je otišao "napolke" kako se to i danas govori. Njegova majka Milena kaže:
- Sa trinaest godina je ilegalno prešao u Italiju i vratio se kuci, jer je dokazao da može da pobegne kada hoće i gde hoće. Posle je sa sedamnaest opet isao u Italiju, pa Belgiju, Austriju, Nemačku. Bio je u zatvoru Pianosa na Sardiniji, odakle je pobegao. Ležao je u Trevisu. Tu se sukobio sa mafijašem Toninom, kog su zbog njegove divovske snage zvali Nosorog. Giška ga je pretukao i pesnicama izborio status gospodara robije. Mafija mu se posle toga klanjala.
Ženio se dva puta. Ostavio je potomka iza sebe, ali i legendu. O njegovom putu ka pravdi prolazio je mukotrpno kroz mnoge zamke i robije. Kada sam to jednom napisao u "ilustrovanoj Politici" zvala me telefonom majka Milena Božović i sat vremena me kritikovala što kao Crnogorac pisem tako o jednom crnogorskom heroju.
Boris Petkov, školski drug i komšija Bozovićevih se toga dobro seća:
- Prvi put je otišao preko granice jos kao klinac, sa dvanaest godina, u Italiju. To je bilo nešto sasvim klinački. Jos smo išli u istu osnovnu školu. Sa ozbiljnijim namerama se zaputio u Nemačku četiri godine kasnije, sa Zoranom Robijom i Asimom Cauševicem. Ostao je nekoliko meseci, nisam smeo da ga posećujem, bio sam školarac i tata mi nije dao.


VITEZ ULICE

Giska (na slici) je prvi put uhapšen u Briselu, zajedno sa Svetom Marašem, ali je ovaj poznati kockar uspeo da se izvuče. Giška je ležao šest meseci u istražnom zatvoru, pa su ga pustili jer nisu imali dokaze. U Briselu se upoznao sa Arkanom i Vlastimirom Denićem Metom, koji je kasnije umro u Nemačkoj. Ja sam mu se na višemesećnim "turnejama" po Evropi pridružuje 1977. godine.
Tih godina Interpol beleži dva Giškina bekstva: iz suda u Nici i iz Zinare, sicilijanskog zatvora. U Ženevi je, sa jos nekoliko drugova, zbog pljačke uhapšen 1979. godine. Odredili su mu zloglasni Candolon, i danas jedan od najsavremenije obezbedjenih zatvora, iz koga, niko pre Giške, nije uspeo da pobegne.

U Nemačkoj je bio sastavni deo klana Ljube Zemunca. Družio se sa Arkanom. Za Djordja Božovića njegov pajtaš Goran Vuković je govorio da je vitez ulice veci i od Željka Ražnatovića:
Za Gišku se moglo reći da je bio nekrunisani Vitez ulice. Nikad nije maltretirao nijednu devojku. Ni sa jednom devojkom nije spavao na silu, nikome nije oteo pare. Ako je mogao nekome da da pare, on je dao, da ga ne tereti na sudu, da mu da za advokate. Giška je uradio samo ono što je samo hteo. U tome je bila ogromna razlika izmedju njega i Arkana.

Arkan (na slici), što je uradio, morao je da uradi, mada ne kazem da Arkan nije za sebe napravio veliki posao. Sa Arkanom sam isuviše dobar prijatelj i ne mogu ništa drugo da kazem, osim da je i kao kriminalac imo veliku reputaciju, kao i sada kao vojni komandant.

On je od naših najviše banki opljačkao: ulazio je u njih gotovo kao u samoposluge. To ne može niko da mu ospori. U politiku neću da se petljam, ali što se tiče pljački, bio je zaista nenadmašan. Celog života je samo to i radio.

Banke su mu bile specijalnost, kao i spektakularna bekstva iz zatvora. Po dva-tri put je znao da beži iz istog zatvora. I Nemcima je bežao. Voleo je da se ponaša šefovski, iako on sa Giškom ni po čemu nije mogao da se meri. Da je ubica, ubica je: vešt i sposoban.

Medjutim, Giška je neuporedivo inteligentniji, kulturniji i pošteniji. Nije dozvoljavao da bilo koja sila s njim manipuliše, dok je Arkan bio prosto primoran da se prihvati mnogih neugodnih stvari.


TAPIJANJE KOCKARNICA


Svaki klan je imao svoju udarnu grupu za pljackanje evropskih banaka, organizovanje ilegalnih kocki i kladionica, to su formirani klanovi unutar crnogorskog klana, koje su predvodili Vlasto Petrovic, Djordje Bozovic i Darko Ašanin, koji mi je o tome pričao. Darko Ašanin (na slici) je sam
govorio da je profesionalni kockar.


Darko AsaninU Beču je sredinom sedamdesetih Giška upoznao Brana Mićunovića, kog je uzeo za kuma. Tu je i smislio da osnuje preduzece "Sloga", koje se u Evropi i u SFRJ bavilo trgovinom na veliko. Tu ga je proganjala Udba.

Bilo je, medjutim, isuvise svedoka i činjenica koje su govorile da je Giškina karijera u evropskom podzemlju bila kontrolisana i usmeravana. Prica se da je Giška u Nemačkoj živeo na visokoj nozi, pošto su on i njegovi prijatelji uzimali veliki procenat od "cuheltera", makroa koji su drzali lanac sauna u kojima su radile atraktivne devojke. Medjutim, jedan od drčnijih nemačkih makroa se pobunio i izazvao Gišku na "ferku". Iako uglavnom svi ponavljaju da mu je Giška izašao na dvoboj, Bojan objašnjava da to nije tačno. Giška je, zapravo, leao sa visokom temperaturom, pa se pred Nemcem pojavio jedan njegov prijatelj, sada ugledni crnogorski političar. Kaže da je makroa "odrao" od batina, ali da je nemačka policija čekala bilo kakav povod da Gišku strpa u zatvor.

Kako je svaki od njih imao svoju udarnu grupu za pljačkanje evropskih banaka, organizovanje ilegalnih kocki i kladionica, to su formirani klanovi unutar crnogorskog klana, koje su predvodili Vlasto Petrovic, Djordje Bozovic i Darko Asanin, koji mi je o tome pricao.

Darko Asanin je sam govorio da je profesionalni kockar: Nema tajne oko toga kako sam dosao do novca. To znaju i Nemci i pola Evrope. Zna se kakav sam kockar bio i s kakvim sam se ljudima, po pitanju kockarskog zanata, druzio. Gde god sam se pojavio zastava je za mnom ostajala na pola koplja.


Tapijanje kockarnica

Svaki grad u čije sam kockarnice ulazio bio je izšvorciran. Što to zakonom nije kažnjivo toliko i na taj nacin, pa su onda pokušavali da me prikažu kao ubicu, to je nesto drugo. Mučno je čitati šta sve ovde pišu o nekakvim kockarima. Ja sam se time bavio vrhunski. Kockao sam zato što nisam tapijao ljude, što sam naucio da je pošteno tapijati kockarnicu, a ne mučenike. Mene "inženjer" nije stvorio da nekom radniku uzimam hleb, da gulim ili farbam auto. Dao me je za nesto drugo. Sa Serdjom, Ivanom, Martinom, Tontijem... sam obišao mnoge gradove u Evropi, a to naravno nije bilo turistički. Dok sam se bavio time, bilo je tako. Posle sam pomislio da cu biti ispravniji ako deci koju sam planirao, hvala bogu jos planiram, utrem put u neku privredu, ekonomiju. Ne uz pomoc slihtanja, beskamatnih kredita, vec onako kako sam to uradio, sa svojim i sa novcem svojih prijatelja. I kad smo zaradjivali i kad smo propadali to je bio naš novac. Stečen na svakakve nacine, ali nikad krvlju uprljan.

Ašanin je bio sportista prve klase:Valjda sam zbog upornosti uspeo da u sportu postignem puno. Tri puta sam bio prvak najvece nemačke pokrajine, Vestfalije, u polutečkoj kategoriji. Kao stranac nisam mogao da boksujem za prvaka Nemačke, iako sam pobedjivao njihovog zvaničnog šampiona. Tamo sam 1992. godine osvojio i zlatnu rukavicu. O tome postoji dokumentacija na koju sam ponosan.

Da bi se živelo kako smo mi to voleli, a kodeks smo uvek imali i poštovali ga, iznalazili smo rupe u zakonu. Dana robije nisam odležao nigde u Evropi, a bio sam tamo deset godina, toliko i radnog staža imam ako mi to ičemu koristi.

Najveći i najuticajniji crnogorski klan u Evropi sedamdesetih i osamdesetih godina bio je klan Vlaste Petrovića zvanog Savezni, koji je pored sebe, neko vreme imao Ljubu Zamunca, Ćentu, Željka Ražnatovića, Branu Mićunovića, Ratka Djokića, Dragana Joksovića Joksu i Vladimira Jovovića. Kada je Vlasta sredinom osamdesetih otišao u Švedsku, njegovu ulogu medju Crnogorcima preuzeo je Djordje Božović Giška.

Može se slobodno reći da je klan Vlaste Petrovića i Giške punih 30 godina dominirao jugoslovenskim podzemljem u Evropi, a samim tim i u Srbiji, odnosno u Beogradu - kaže Marko Nicović, bivši načelnik u GSUP-u Beograd.

Oni su imali zaštitu od države SFRJ jer su saradjivali sa Stanetom Dolancom. Osim Giške koji je mrtav i Staneta Dolanca, u akciji "Dunav", kako je Sluzba krstila Djurekovićevu likvidaciju, uključen je i jedan Nemac, tajni agent "Alfa", koji je kasnije likvidiran, a telo mu je zabetonirano. Giška je počeo saradnju sa policijom u crnogorskoj Službi. Pojavio se u Parizu neki emigrant, Spasić, koji je mnogo pričao u Francuskoj. Od Ratka Mićunovića i SDB SSUP-a Giška je 1982. godine dobio povratnu avio-kartu, 400 dolara i 300 franaka.

SDB Jugoslavije je podrobno pripremala atentat na Djurekovića u gradicu Volfarthauzen, 26 kilometara od Minhena. Djureković je kolima ušao u garažu i zatvorio vrata. Tamo su ga očekivali likvidatori SDB. Giška je predložio sastav ekipe, iako se posle ispostavilo da neki ljudi i nisu bili najbolji, pa je čak, kasnije u Beogradu, došlo i do svadje. Ipak, ta akcija je jedna od najboljih u istoriji Službe državne bezbednosti. To potvrdjuje i podatak da, kada su Božovića uhapsili 1985. u Minhenu, Nemci Giški ništa nisu mogli da dokažu.


Drzavni momci

Akcija "Dunav" koštala je SDB 150.000 maraka, a likvidatorima je Služba isplatila po pet hiljada dolara. Po Beogradu se priča da u arhivi jugoslovenske tajne policije postoji čak i video snimak Djurekovićeve smrti.

Posle šest godina provedenih u nemačkom i italijanskom zatvoru, Giška se vraća u Beograd. Počeo da ispoljava srpski nacionalizam kad i većina, u vreme "dogadjanja naroda". Vec 1990. godine Giška se opredeljuje za opoziciju, za Vuka Draškovića, za koga je govorio da je pravi srpski apostol.

Danas se priča po Crnoj Gori da je Giškin drug i kum Brano Mićunović negde u Nemačkoj, jer navodno kod kuće, u Nikšicu strepi od krvne osvete.
Brano, kako Crnogorci zovu Branislava Mićunovića, je kontraverzna ličnost. Jedni za njega govore da je pristojan čovek, sportski radnik, a drugi da je prek i sklon nasilju. Ako je suditi po prvima Branislav Mićunović je zaljubljenik u fudbal, toliki da je kupio FK "Sutjeska" iz Nikšića i uveo ga u viši rang takmičenja. Reorganizacijom takmičenja "Sutjesci" je omogućeno da se direktno, bez baraža, plasira u Prvu ligu.

Zarad realizacije ambicioznog projekta i osvajanja sigurnog 10 mesta, na celo stručnog štaba doveden je Žarko Olarević, a igrački kadar pojačali su Željko Perović, Darko Krstevski, Goran Bošković. Koji je došao iz "Crvene zvezde", Rade Todorović iz Kruševca i Saša Branezac iz "Obilića". Uspeh je bio neočekivan, "Sutjeska" je zauzela petu poziciju, osvojila isti broj bodova kao i četvrtoplasirani Rad i ostvarila najbolji plasman u 73-godišnjoj klupskoj istoriji.

Ovo je generacijski podvig. Raduje me što je moje jednogodišnje iskustvo sa fudbalom krunisano istorijskim plasmanom kluba na čijem sam čelu. Danas je Nikšic centar crnogorskog fudbala, što je i bio nas cilj - kazao je vlasnik kluba Brano Micunovic.
A posle utakmice sa "Radnickim" iz Nisa, pocela je rekonstrukcija stadiona kraj Bistrice, koju je finansirao Micunovic. Cilj mu je bio da napravi kompleks koji ce odgovarati normativima UEFA za medjunarodna klupska takmicenja. Istocna tribina bi trebalo da bude pokrivena, sa 9.400 sedista, i sa poslovnim prostorom povrsine 21.000 kvadrata. Na zapadnoj tribini bilo bi 3.700 sedista.

Medju ljudima koje je Vojislav Seselj, 11. decembra 2002. godine optuzio za umesanost u kriminal i ubistva Gorana Zugica, savetnika crnogorskog predsednika za bezbednost nasao se i Branislav Micunovic iz Niksica. Za njega je lider SRS javno rekao da je toliko mocan da je "pravi predsednik Crne Gore" koji "drzi u saci" i samog Mila DJukanovica.
Netrpeljivost izmedju Vojislava Seselja i Brana Micunovica traje vec celu deceniju. Jos 1992. godine, kada je vojvoda imao promociju svoje stranke u Niksicu, policija je preduzela vanredne mere obezbedjenja. Zbog navodnih pretnji Micunovica Šešelju.

Dr Šešelj je potom izjavio da je tada Mićunović pripremao na njega atentat pomoću specijalno pripremljenog katapulta koji je trebalo da izbaci granate!? Predsednik Srpske radikalne stranke, ekskluzivno u "Svedoku" 25.04.2001. je izneo svoju optužbu protiv Brana Mićunovića:

- Ja po položaju u Vladi Srbije nisam imao direktnog dodira sa Sluzbom drzavne bezbednosti, mene je ta sluzba u nekoliko navrata obavestavala da mi se priprema atentat. Jednom, kad mi je atentat spremao Andrija Drašković (na slici), sto sam cuo i izbegao, a drugi put sam imao obavestenje da mi grupa kriminalaca iz Uzicke Pozege sprema atentat.

Imao sam i dvostruku dojavu 1993. godine iz SDB, sto mi je licno saopštio Jovica Stanisic, a telefonom me je pozvao i obavestio general Nedjo Boskovic, tada sef vojne bezbednosti, da mi Brano Micunovic sprema atentat u Crnoj Gori. Bio sam, dakle, o tome obavesten, spremao sam se da odem i pored najave, ali sam tada imao problema s kicmom, pa sam na dan izbora operisan i to je jedini razlog sto tom prilikom nisam otisao u Crnu Goru.


KO JE ZAPRAVO BRANO MIĆUNOVIĆ?


U Švedskoj domovini dinamita u podzemlju danas zajedno deluju Srbi i Albanci iz SCG, koji se bave ilegalnom trgovinom imigranata, krijumčarenjem droge, cigareta i kradenih automobila, kao i razbojništvima.


Najbolji primer takve mafijaške saradnje Srba i Albanaca jeste pljačka, koju je ova jugo-mafija, kako je zovu Švedjani, izvršena u Norveškoj.

U Srbiji se pričalo da se u Crnoj Gori zna da je rec o močnom čoveku, ličnom prijatelju Mila Djukanovića, ali i čoveku državne bezbednosti. Politicki nikada nije bio angažovan, mada se tvrdi da je pomogao Djukanoviću da od 1996. godine pobedjuje na izborima.

U Podgorici je držao kockarnicu u hotelu "Podgorica", u kojoj su vidjane mnoge poznate ličnosti. Osim kocke, Branina strast su fudbal i konji. Svojevremeno je planirao da nadomak Nikšića otvori ergelu rasnih trkaca.

Brano Mićunović je poslednje godine 20. veka proveo u zatvoru Spuz jer je bio osumnjičen zbog ubistva, koje se dogodilo, pod sumnjivim okolnostima.

Medjutim, mnogi njegovi planovi prekinuti su u noći izmedju 6. i 7. oktobra 2000. godine, kada je u kafeteriji hotela "Podgorica", a potom i ispred Urgentnog bloka KBC, došlo do krvavog obračuna u kojem su živote izgubili Petko Pesukić (31) sa Cetinja i Radovan Raco Kovačević (22), iz Nikšića.

Za ova ubistva osumnjičeni su Zdravko Lopušina, (24 godine) i upravo Branislav Brano Mićunović (47 godina), kome se na teret stavljalo da je ispred KBC, na do tada nezabeležen načcin, iz pištolja ubio ranjenog Kovačevića. Uhapšen je, a posle procesa koji je trajao nekoliko meseci Viši sud u Podgorici oslobodio ga je krivice, jer zločin nije dokazan.

Na sudjenju Lopušini i Mićunoviću, za ubistva Cetinjanina Petka Pesukića i Nikšićanina Radovana Kovačevića, pred krivičnim većem sudije Radovana Mandića u podgoričkom Visem sudu, otac ubijenog Radovana, Božidar Kovačević, kazao je posle izricanja presude: Mićunoviću, dok sam živ, ovaj zločin ti neću oprostiti!

Od tada, Branislav Mićunović se retko pojavljivao u javnosti. Prica se da je porodicu sklonio negde u inostranstvo a da i on namerava da napusti Nikšić i ode na "sigurno mesto", negde u Nemačku.


SMRT U SKANDINAVIJI

Za Švedsku se moze reci da je najsevernije utočište delikvenata poreklom iz SCG. Poslednjih godina Švedjane i celu Skandinaviju najviše su uzbudile price o Mijajlu Mijailoviću, atentatoru na ministarku spoljnih poslova Anu Lind, o Milanu Sevi, karatisti osumnjićenom za ubistva i reketiranje, kao i o Mirku Vuksiću iz Budve, koji je osumnjičen da je ubio švedskog premijera Ulofa Palmea.

U ovoj domovine dinamita u podzemlju danas zajedno deluju Srbi i Albanci iz SCG, koji se bave ilegalnom trgovinom imigranata, krijumčarenjem droge, cigareta i kradenih automobila, kao i razbojništvima. Najbolji primer takve mafijaške saradnje Srba i Albanaca jeste pljačka, koju je ova jugo-mafija, kako je zovu Švedjani, izvršena u Norveškoj - rekao nam je Dusan Prokić iz Malmea. Švedski list Ekspresen objavio je članak o kriminalcima poreklom sa Kosmeta, koji su okupljeni oko ganga Alban-liga.

To je jedna od najaktivnijih kriminalnih grupa u Geteborgu. Njeni članovi su bili osudjivani zbog krupnog nasilja, krijumčarenja droge i posedovanja oružja, a i zbog medjusobnih krvavih obračuna.

Mafijaše Alban-lige cini oko 100 prestupnika iz bivše Jugoslavije, koji se bave trgovinom narkoticima i reketiranjem restoranu u Geteborgu. Unutar ove bande ima Srba i Hrvata, koji se, uglavnom, bave ucenama, krijumšarenjem oružja i ilegalnom kockom - piše švedski list Ekspresen.


NORVESKA PLjACKA

Osmorica teško naoružanih razbojnika opljačkali su lane Kontant servis u norveškom gradu Stavangeru i tom prilikom ubili 53 godišnjeg policajca. Pljačku su izveli kriminalci iz Švedske i Norveške, ali je njihov vodja i organizator Jugosloven.

Tajanstveni čovek koji je povezao švedske i norveške razbojnike i poveo ih u krvavu avanturu ima samo 24 godine. On je Norvežanin jugoslovenskog porekla i za njim je raspisana policijska poternica, saopštio je portparol norveške policije.

Ime ovog, Jugoslovena, za kog se smatra da je šef balkanske mafije u Norveškoj i Švedskoj, policija skriva od javnosti. U srpskoj koloniji u Skandinaviji se zato pretpostavlja da reč može biti o Srbinu iz Beograda. Dok švedski policajci sumnjaju da je glavni organizator ove krvave pljačke Albanac sa jugoslovenskim pasošem.


Norveska policija u poteri

Sta se zapravo dogodilo u norveškom gradu Stavangeru, koji se nalazi južno od Osla: Grupa od petorice maskiranih muškaraca, obučenih u tamne kombinizone, upali su u štedionicu Kontant servis i primorali oružjem osoblje da legne na pod. Onda su ispraznili sve sefove i trezore i iz njih uzeli najmanje 20 miliona norveških kruna. Sve je uradjeno za nekoliko minuta sa vojnom preciznošću.

Razbojnici su prisilili jednog policajca da legne na zemlju. A kada se oglasio alarm i kada je lokalna policija iz Stavangera pristigla, pljackaši su zapucali. Pred očima zapanjenih norveških policajaca razbojnici su likvidirali šefa interventne policije Arna Sigva Klunglanda. Komandir policije je ubijen sa odstojanja iako nije predstavljao direktnu pretnju razbojnicima - izjavio je narednik Arne Hamersmark iz stavangerske policije.

Kada je došao trenutak da napuste mesto pljačke štedionicu Kontant servis, razbojnici su kroz otvorene prozore automobila pucali na sve strane po ulicama Stavangera. Prolaznici koji su se zadesili na ulicama ovog grada morali su da beže da bi spasili gole živote.

Vozači automobila bili su Švedjani, jer se to culo po nacinu kako su govorili na parkingu ispred štedionice. Oni su, izgleda, bili iznajmljeni zbog dobrog poznavanja oružja i veštine u rukovanju volanom.

Da bi sprečili policijsku poteru, pljačkaši su velikim kamionom blokirali izlaz iz policiske garaže i u trenutku begstva ovu zapreku su zapalili. Ipak, u policiji grada Stavangera se veruje da je jedan od razbojnika ranjen u nogu tokom puškaranja po gradu.

Kriminalistički inspektor Tomas Ekegerd bio je iznenadjen stepenom nasilja ovog, kako je rekao, "gerilskog napada". Radi se o ljudima koji odmah pucaju kada se susretnu sa policijom. To su zlikovci. Mi smo za njima raspisali poternicu. A štedionica daje nagradu od milion kruna za informacije koje bi vodile hapšenju pljačkaša.


BEKSTVO U SVEDSKU

Odmah nakon pljačke u Stavangeru alarmirana je policija u celoj Norveškoj, a potom i u susednim zemaljama Švedskoj i Danskoj. Tokom nedelje u Geteborgu su uhapšena trojica švedskih državljana za koje sada švedska štampa tvrdi da pripadaju albanskoj mafiji i da su učestvovali u pljački i likvidaciji policajca u Stavangeru.

Policija ih je otkrila dok je kontrolisala jedan iznajmljen auto za koga se ispostavilo da je korišćen u ovoj pljački. Sva trojica uhapšenih Albanaca su iz Geteborga i stari su izmedju 25 i 35 godina.

Švedski inspektori policije su zahvaljujući video snimcima pljačke u Norveškoj uspeli da identifikuju sve razbojnike. Jedan od njih, četvrti po redu, uhapšen je u Geteborgu dok je vraćao iznajmljeni auto na benzisku pumpu. U autu je pronadjena karta norveškog grada Stavangera. Skandinavska policija skriva imena ovih razbojnika, jer po zakonima u Švedskoj i Norveškoj, dok se ne podigne optužnica, imena osumnjićenih se ne objavljuje.

Medjutim, na osnovu informacija koje su se pojavile u norveškim i švedskimm medijima, da je Geteborg postao centar albanske mafije u Skandinaviji, može se zaključiti da je reč o mafijašima sa Kosmeta.

Švedjani, takodje, nagadjaju, da je i glavni organizator ove razbojničke grupe, kako se tvrdi - Albanac iz Srbije. Švedjani su najavili izručenje četvorice uhapšenih razbojnika u Norvešku, dok se potera za ostalim njihovim saradnicima nastavlja.


UZNEMIRENA EVROPA

Na nedavnom završenom sudjenju zbog trgovine oružjem u holandskom gradu Utrehtu, javni tužilac tražio je kaznu od pet godina zatvora za R. Petrović, sa prostora bivše Jugoslavije. On je optužen da je bio vodja mafijaške organizacije koja je od novembra 1998. do januara 1999. godine u Holandiju prokrijumčarila 70 kilograma eksploziva, kao i dva puškomitraljeza. To je dodatno uznemirilo holandjane, koji vec decenijama pate od sindroma srpske mafije.

Za poslednjih 30 godina naši kriminalci su se u zemlji lala bavili razbojničkim kradjama, pre svaga kradjom nakita i pljačkanjem banaka, a potom trgovinom narkoticima i ubistvima. Holandjani su zaprepašćeni surovošću srpskih kriminalaca, koji u ovoj zemlji deluju vec nekoliko decenija.

Dvojica od njih su posebno uznemirili holandjane. Prvi je bio Duja Bečirević, biznismen, koji je na surov način likvidiran u Amsterdamu, a drugi je Sreten Jocić, zvani Joca Amsterdam (na slici), koji je optužen za cak 23 likvidacije u holandskom podzemlju. Jocić je bio Dujin zamenik i danas je aktivan u podzemlju, iako se nalazi u holandskom zatvoru - kaze Sloba Haima, pisac iz Amsterdama.

Od kako su, medjutim, islamisti iz Maroka zapretili da ce izvesti seriju terorističkih napada po Holandiji, sva pažnja policije je sa srpskih kriminalaca usmerena na marokanske teroriste, pa su se zato afere vezane za naše ljude same od sebe stišale. Lista nasih ljudi koji su žrtve mafije u inostranstvu je dosta velika.


Žrtve obraČuna u podzemlju

Sveta Andrejević prijatelj Ljube Zemunca u Frankfurtu, posle ranjavanja iz zasede, umro na Božić 1987. u frankfurtskoj bolnici. Ovaj tridesettrogodišnji Beogradjanin bio je dvadeseta žrtva obračuna u jugoslovenskom podzemlju krajem osamdesetih godina u Frankfurtu, kada je došlo do raspada klana Ljube Zemunca i do smene generacija na nemačkom asfaltu

Vlasta Petrović zvani Crnogorac, otac Bojana Petrovića, veliki boem, kockar tople ruke, šarmer i iskusni delinkvent je u Svedsku dosao jos 1966. godine, jedni kazu kao obavestajac, a drugi kao gastarbajter.

Vlasta je sa Arkanom bio pajtos, obojica su voleli kocku i Nataliju, Željkovu devojku i suprugu. Prvi je poštovao kao otac snaju, a drugi je bio zaljubljen u nju toliko da je slušao kao majku.

Kako je Bojanov otac Vlasta Petrović zbog ubistva u samoodbrani morao u zatvor, sin Petrović je preuzeo poslove i u baru i na ulici. Samo nekoliko meseci posle likvidacije Bojana Petrovića njegov otac Vlasta, koji kao da je predosetio da nece dugo živeti, priredio je u Beogradu tri oproštajne večere. Zvanično, opraštao se od prijatelja pred put u Švedsku. Nezvanično, šaputalo se da se Vlasta Petrović opraštao od života. Tako je i bilo, jer je vrlo brzo potom ubijen u Haleu.

Predrag Djurišić tridesetogodišnji Srbin, za kog je nemačka policija izjavila da je bio jedan od "bosova droge", ubijen je sredinom januara 1992. godine. Djurešić je bio u oktobru 1991. izveden pred frankfurtski sud zbog nelegalne trgovine narkoticima, ali kako za to nije bilo dovoljno dokaza, pušten je da se brani sa slobode. Policija ga je tajno pratila i snimila da je kobnog dana svojim "mercedesom 560L" bio u Visbadenu i posetio svog bogatog prijatelja Eberhalda Tomu. Kada je odlazio od njega, pre nego što je izašao na glavni drum, Predrag Djurišič je pogodjen sa tri metka iz lovacke sačmare. Da bi ga likvidirao, ubica je morao da mu pridje blizu, što znaci da ga je Djurešić mozda i video, ali ga nije poznavao. Prema mišljenju policije u Frankfurtu ovaj Srbin, "bos droge", stradao je od šiptarske ruke u borbi oko narko-tržišta u glavnom gradu pokrajine Hesen.

Sveta Andrejević prijatelj Ljube Zemunca u Frankfurtu, posle ranjavanja iz zasede, umro na Božić 1987. u
frankfurtskoj bolnici. Ovaj tridesettrogodišnji Beogradjanin bio je dvadeseta žrtva obračuna u jugoslovenskom podzemlju krajem osamdesetih godina u Frankfurtu, kada je došlo do raspada klana Ljube
Zemunca i do smene generacija na nemačkom asfaltu.

Kada smo se našli u prostorijama Sekretarijata unutrašnjih poslova u Beogradu, od jednog oficira policije
smo čuli da "neće biti posla ove subote"!U Sofiji je ubijen predsednik fudbalskog kluba, neki Bugarin, koji je trebalo da dovede svoju ekipu u Beograd da igra protiv Obilića. Utakmica je odložena i mi ne moramo da šaljemo patrolu do stadiona Obilić na Vračaru da obezbedjuje saobraćaj i javni red i mir.

Na naše pitanje ko je ubijeni Bugarin, oficir policije nam je nezvanično rekao: Još ne znamo tačno, ali
se prića da je bio ortak sa Zemuncima!?

Tek sutradan proširila se Srbijom vest da je u Sofiji, u pucnjavi u restoranu Slavija, ubijen Milćo Bonev, predsednik FK Slavija iz Bugarske. U samoj Sofiji, medjutim, Bonev je bio poznatiji po svom nadimku Baj Mile, i o tome da je bio bivši bugarski policajac i kontraverzni biznismen. Malerozni Mile, kako u prevodu sa bugarskog žargona glasi nadimak Milća Boneva ubijen je usred bela dana u svom klupskom restoranu sa još petoricom svojih telohranitelja. Dok su dvojica njegovih gorila ranjeni na trotoaru ispred restorana Slavija. Tu vest je potvrdila bugarska policija: Osmorica naoružanih lica, obučenih u uniformu policije, ušla je u restoran, otvorila vatru na posetioce, sela i automobile sa vidljivim oznakama policije i pobegla - rekao je portparol sofijske policije Nikolaj Nikolov.


SRPSKA SACEKUSA

Napad je izvršen u 15 sati u Ulici Kolmen u Sofiji i to na beogradski način, pucnjima iz kalašnjikova. Medju ubijenima je bio i Metodi Marinkov, star 38 godina iz Pazardžika, jedan od najpoznatijih bugarskih
makroa, koji je kritičnog trenutka tračio zaštitu od kuma bugarske mafije Baj Mila, jer je bio u ratu sa plovdivskim narko kartelom.

Sofijski dnevnik "24 časa" je u prvim informacijama o ovog atentatu objavio vest, pozivajući se na policijske izvore, da je Baj Mile "likvidiran po nalogu srbijanske mafije", jer, navodno, nije vratio tri miliona dolara koje je uzeo da bi iz sofijskog zatvora 2002. godine izvukao Sretena Jocića zvanog Joca Amsterdam, koji je tada uhapšen u Bugarskoj. Sreten Jocić je potom 2003. izručen Holandiji, jer je bio osudjen za seriju ubistava ljudi iz podzemlja.


Joca Amsterdam

Valentin Petrov, direktor Nacionalne službe za borbu protiv organizovanog kriminala nije potvrdio, ali ni demantovao tu informaciju.

Na mesto zločina su odmah izašli Georgi Petkanov, visoki funkcioner bugarske policije i general Bojko Borisov, generalni sekretar policije, jer je ovo bila dvadeseta po redu sačekuša u glavnom gradu Bugarske, za poslednjih pet godina. I jer je ubijeni Milćo Bonev, star 43 godine, bivši policajac i jedan od najuglednijih ljudi u bugarskom podzemlju.

U toj činjenici, medjutim, Bugari su našli opradvanje za svoje sumnje u vezu politike i podzemlja u Sofiji. Uostalom, prema ispitivanju javnog mnjenja Instituta Alfa Riserč, 47 odsto Bugara je uvereno da organizovani kriminal i dalje uživa "policijsku i političku podršku".

Naime, kada je sredinom devedesetih napustio policiju Bonev je zajedno sa nekolicinom kolega formirao agenciju "Intergurpa i partneri", koja je prerasla u kompaniju VIS. Tada su njegovi bliski saradnici bili Mladen Mihalev i Rumen Nikolov, zvani Paša.

Medjutim, Baj Mile je krajem devedesetih, sa Krasimirom Marinovim, zvanim Margina osnovao i specijalnu
grupu za bezbednost SIK. To je, kako danas tvrde Bugari, bila kriminalna grupa, organizovana na principu
dvanaestorice, koja je radila na prostoru izmedju Sofije i Beograda.

Tada se nije sumnjalo da je Bonev diler droge i crnoberzijanac, koji je srpsko tržište snadbevao sumnjivom robom iz Turske i Bugarske. Posle razlaza ove dvojice ortaka Milćo Bonev je dobio posao da obezbedjuje kompaniju Samokov iz Sofije, čiji je vlasnik bio bugarski mangaš Kostandin Dimitrov. A kada se u mutnim poslovima Baj Mile udružio sa Kostandinom Dimitrovim, zvanim Samokovec postao je član tog klana.


BUGARSKI AL KAPONE

Bugari iz Amerike, koji su od Baj Mila napravili nacionalnog junaka voleli su za njega da govore da je on
bugarski Al Kapone. Milćo Bonev nije nikada happen i osudjivan kao kriminalac u Bugarskoj. Naime, sada se tvrdi da je firma SIK u vreme Samokoveca bila zapravo kompanija Milća Boneva za iznude i reketiranje
uspešnih i bogatih biznismena u Bugarskoj i na jugoistoku Srbije.

To druženje Boneva sa Dimitrovim bila mu je dobro zaledje da Baj Mile krene u sopstveni, ali legalni biznis. Krajem devedesetih Baj Mile je otvorio nekoliko diskoteka u Sofiji i u letovalištima na Crnom Moru. Glavni sponzor u tom poslu bio mu je biznismen Plamen Timev, poznatiji po nadimku Gandi. A bio je i vlasnik preduzeća za trgovinu na veliko i malo Pelikan grupa, Sag, Evropiz, Agromil i Holidej BGD. Pored toga Bonev je kao novi brzi bugarski bogataš imao u vlasništvu i nekoliko hotela. Početkom 2000. godine kupuje i sofijski fudbalski klub Slavija.

U tom fudbalskom klubu Milćo Bonev se okružio sa ljudima koji su se dobro razumeli u loptanje. A to su bili Mladen Mihajlov, i naši Ljubomir Vorkapić i Zarko Olarević. Zajedno sa njima Bonev je radio na transferu nekolicine srpskih fudbalera u Bugarsku i druge evropske zemlje.

Da poslovi Milća Boneva nisu sasvim čisti pokazalo se u septembru 2001. godine kada je na njega pokušan
atentat. Ispred njegovog stana u sofijskom naselju Istok postavljena je bomba sa čak 800 grama trotila.

Ova paklena mašina je ekplodirala u trenutku kada je Baj Mile izlazio iz zgrade i ranila je njegovog telohranitelja, dok je Bonev ostao nepovredjen. Od tada predsednik FK Slavija nigde i nikada nije išao bez ličnih pratilaca, čiji se broj poslednjih godina neprestano uvećavao. A neko vreme se i skrivao u Turskoj.

Serija surovnih ubistava i krvavih obračuna u krugovima mafije ukazuju da se u Bugarskoj vodi "rat bandi" za kontrolu "teritorije". Bugari nemoćno prisustvuju tom ratu za tržište krijumčarenim proizvodima, izjavio je tada Nasko Rafajlov, član parlamentarne Komisije za javnu bezbednost.

Druga opomena Milću Bonevu je stigla 2003. godine, kada je u Amsterdamu ubijen njegov ortak Konstadin Dimitrov. A potom je u januaru 2004. godine, u bombaškom atentatu likvidiran Miletov kolega i poslovni
partner Stojil Slavov. Već tada se nagadjalo da je Milće Bonev počeo da plaća ceh izdaje i izručenja Sretena Jocića, zvanog Joca Amsterdam iz Bugarske holandskoj policiji i vlastima. Jocić je, navodno, bio blizak poslovni saradnik Boneva, u trgovini narkoticima, iznudama, ali i likvidacijama.

Jocić je svojevremeno u Bugarskoj povezivan i sa narudžbinom ubistva Bojka Borisova, generalnog sekretara bugarskog MUP-a, za kog se neosnovano tvrdi da održava veze sa bugarskom mafijom i sa likvidacijom holandskog tužioca Kusa Ploja. Bugarski list "168 casa" objavio je saopštenje pres centra holandskog tužilaštva po kome "postoje indicije da je Jocić iz zatvora izrekao smrtne presude Borisovu i Ploju i da se na utvrdjivanju istine o tome uporno radi".



Smrtna presuda Joce Amsterdama


Kada je Joca Amsterdam uhapšen Baj Mile je trebalo da uloži svoj autoritet, veze u policiji i novac da ga izvadi iz sofijske tamnice. Kada se to nije dogodilo Sreten Jocić je, kako tvrde Bugari posle hapšenja 2003. godine krenuo protiv Baj Mila i njegovog klana SIK.


Jocić se u zatvoru EBI nalazi od 20. juna 2002. godine, pošto je uhapšen u Sofiji. Najpre je služio kaznu za ubistvo policajca u Amsterdamu, a zatim je stigla optužnica za šverc 20 kilograma heroina. Za trgovinu drogom Jocić je optužen u Nemackoj, koja je zatražila njegov transfer radi sudjenja pred tamošnjim sudom. U Beogradu je nedavno objavljena vest da ce Sreten Jocić "biti izručen srpskim vlastima, jer je osumnjićen da je naručio ubistvo Gorana Marjanovića, zvanog Goksi Bombaš, ali je ona demantovana iz holandske policije.

Druga veza, koju bugarski mediji prave izmedju Milća Boneva i Srbije, jesu navodni njegovi kontakti sa zemunskim klanom i to opet preko Joce Amsterdama. Naime, Sreten Jocić, kako se pisalo i po bugarskoj i po beogradskim medijima, dovodio u vezu sa vidjenijim beogradskim kriminalcima, medju kojima su i bile vodje zemunskog klana Dušan Spasojević i Mile Luković, koji su drogu, pre svega kokain, navodno, i nabavljali preko kolumbijskih veza Joce Amsterdama. Pretpostavlja se da je Joca Amsterdam upoznao Milća Boneva sa Zemuncima.

Pozivajući se na informacije Interpola i na nezvanične vesti o poseti tadašnjeg sprskog ministra policije Bugarskoj, sofijski mediji tvrde da je neposredno pre operacije Sablja prošle godine i Milćo Bonev saradjivao sa Dušanom Spasojevićem:

Baj Mile je snabdevao zemunski klan sa heroinom. Pored toga Bonev je snabdevao drogom i voždovački i novobeogradski klan. A posle operacije Sablja, Baj Mile je nastavio da saradjuje sa naslednicima Zemunaca, pre svega, sa ljudima iz okruženja Milorada Ulemeka Legije - tvrde danas bugarski mediji.



DROGA U SRBIJU STIZALA IZ BUGARSKE

Malo je, medjutim, poznato da je Baj Mile, kao kralj bugarskih krijumčara droge imao i veliki uticaj na narko tržište u centralnoj Srbiji. Pored Niša i Jagodine, glavni bugarski narko diler Milćo Bonev imao je svoje kriminalne veze u Novom Pazaru, Bujanovcu i Leskovcu. Procenjuje se da je Baj Mile snabdevao oko dvadesetak grupa preprodavaca droge u ovom delu Srbije.

U Sofiji se danas nagadja da je Baj Mile bio žrtva osvete zemunskog klana, jer nije tokom prošle godine izručio sve već plaćene količine heroina. Bugarska policija, koja je pronašla jedan od automobila koji su koristile ubice Milća Boneva, medjutim, sumnja da je Baj Mile stradao i zbog osvete Joce Amsterdama, i zbog osvete zemunskog klana, a i zbog obračuna u bugarskom podzemlju oko trgovine narkoticima:

Bugarska policija nije iskljulila nijednu od tri moguće verzije - srpsku, holandsku i bugarsku - za ubistvo Milća Boneva, jednog od glavnih šefova bugarskog podzemlja. Sve verzije su podjednako važne - izjavio je general Rumen Stojanov, načelnik sofijske policije.


SRPSKI LIKVIDATORI

Prestupnici iz bivše Jugoslavije u Holandiji su poseban problem. Radi se o velikom broju mladih ljudi uzrasta izmedju 18 i 24 godine, koji najčešće vrše razbojništva i provalne kradje. Oni, medjutim, igraju zapaženu ulogu u medjunarodnom švercu oružjem, imigranata i prostitutkama, kao i na "tržištu nasilja" i droge. Kako istiću autori ove studije, delinkventi iz bivše Jugoslavije stekli su i u javnosti, a i u policiji reputaciju "besprimerno nasilnih", "hladnih i nemilosrdnih" - zaključak je istraživanja Upotreba mitova o kriminalu doseljenika, koje je uradila grupa holandskih naucnika.

Prema njihovim saznanjima srpski likvidatori imaju specifican načina izvršenja. Njih karakteriše, pre svega, velika bezobzirnost. Likvidacije se često vrše na javnim mestima, u prometnoj ulici, posećenim barovima i restoranima. Ubica nije prethodno imao bilo kakav kontakt sa žrtvom, unajmljen je i došao je s teritorije bivše Jugoslavije, a ubrzo posle zločina i isplate za "obavljeni posao" - nestaje. Dovoljno je dati mu fotografiju i adresu i problem je rešen.

Holandjani nisu za takav posao. Mogu ga prihvatiti hvališući se i predstave radi, ali kada dodje do realizacije, postaju nemirni i panični. Srbi nemaju takve probleme. Hladni su kao led. Posle svih ratova koje su prošli, navikli su da ubijaju. I pre nego što policija počne da im ulazi u trag, oni su van zemlje. Ne možete ih uhvatiti i vrlo su jeftini - tvrdi u svojoj studiji holandski kriminolog Evart Holderberg. Beogradjanin Milan Stojanović, zvani Alan, optužen je da je 28. marta 2002. godine u Mombasi u Keniji ubio Kamaldina Akasu, sina Ibrahima Akase, takodje likvidiranog vodje najvećeg afričkog narko-kartela.

Stojanovica su 12. novembra u luksuznom hotelu u Najrobiju uhvatili i predali policiji Tinta i Baktas Akasa, sinovi ubijenog narko-barona, koji su tada tvrdili da je on, pre šest godina, u Amsterdamu ubio i njihovog oca. Stojanovic je rodom iz beogradskog naselja Železnik, a otišao je iz Srbije pre 20 godina. Poseduje francuski pasoš i pasoš SCG.


SMRT U LjUBLjANI

Slovenija ga je znala kao nekrunisanog kralja mafije u ovoj zemlji. Pricali su da je bio žrtva obračuna izmedju crnogorskog i šiptarskog podzemlja u Ljubljani. Veselin Jovović (na slici) je bio kriminalac evropskog kalibra, bos crnogorske mafije u Sloveniji i strah i trepet za ostale klanove u slovenačkom podzemlju. Po drugima, bio je uspešan, moderan biznismen, poslovni čovek za 21. vek. Rodjen pre četrdeset četiri godine u selu Rastovcu, desetak kilometara udaljenom od Nikšića, kao najstariji od tri sina Milana i Jevrosime Jele. Cim je završio zanat u Nikšiću, sestra od tetke, Mika Knezević odvela ga je u Kranj da ga zaposli.

Ostao u Kranju sve do 1992. godine. Pošto nije hteo da uzme slovenačko državljanstvo, prodao je stan i sa suprugom Nadom, decom, Sanjom, Dušanom i Ninom, došao u Nikšić, u Rastovac, gde su on i brat Vukašin vec ranije bili sagradili veliku i lepu kucu.

Bavio se trgovinom i uvozom i druge robe iz inostranstva pa se 1994. godine ponovo vratio u Sloveniju i skrasio u Ljubljani. Registrovao je uvozno-izvoznu firmu "Bata" na suprugu, koja je imala slovenačko državljanstvo i iz Austrije, Nemaške, Italije i drugih zemalja počeo da uvozi prehrambene proizvode, deterdžente i drugu raznovrsnu robu za Jugoslaviju. Zaradjivao je dobro pa je kupio u centru Ljubljane stan i luksuznu vilu u Podutiku, ćetiri kilometra od centra grada.

Široj slovenačkoj javnosti pročuo se u martu 1998. godine kada je u spektakularnoj akciji specijalaca uhapšen u jednom kafiću u centru Ljubljane, zajedno sa godinu dana mladjim drugom Seadom Softićem, pod sumnjom da se bavio reketom. Ispostavilo se da mu je to namestio Dušan Dolamić, biznismen, koji je Jovoviću dugovao 20.000 maraka i da je tog dana trebalo da mu ih vrati u kafiću "Nostalgija". Umesto para, on je doveo policiju...

Veselin Jovović ustreljen je 7. juna 1998.u "Latino-baru", pucnjem s ledja, u potiljak. Policija je, odmah po likvidaciji napravila foto-robot ubice i raspisala poternicu sa nagradom od 11.000 maraka svakome ko na bilo koji nacin ukaze na trag do zlocinca. Novinari-islednici su za ubistvo Veselina Jovovića "osumnjičili" crnogorsku mafiju. I na tome se sve završilo.


AUstraLIJSKI KLAN

Prvi takozvani žestoki momci sa Balkana u Australiji su se pojavili krajem 70-tih i početkom 80-tih godina. Tada su bili obeleženi kao jugoslovenski kriminalni klan, koji se okupljao u petnaestak naših kafana u Sidneju, Volongongu i Melburnu.

Dušan Spasojević Šiptar (na slici), kao i mnogi u Zemunu, znao je ko je Vlada Talijan. Četvorica članova Dućine ekipe iz Zemuna, koji su se nalazili na poternici srpske policije, dolazili su ovde i od nas tražili zaštitu.

Nisam ostao ravnodušan, rekao nam je Vladimir Jocić zvani Vlada Talijan kada smo ga sreli u Sidneju, ali pošto se radilo o ljudima iz zemunskog kriminalnog klana, optuženih za ubistvo, normalno je da su ovde naleteli na ogroman zid nepoverenja. Neću da izgovaram njihova imena, jer oni više nisu u Australiji.

Svi pokušaji da od njega saznamo više detalja o boravku članova zemunskog klana u Australiji, bili su uzaludni, jer ovaj visoki oficir engleskog klana nije hteo mnogo da govori. Samo nam je u povrenju rekao:

Momci Dušana Spasojevića nisu pokazali da imaju kvalitet i niko od naših nije hteo da rizikuje da im pruži utočište. Ako sam ja prva liga, a moji ortaci druga, Dućini ljudi bili su treća liga. Ne znam kako su došli dovde, ali za njih ovde nije bilo mesta. Vrlo brzo su napustili Peti kontinent, tako da je i australijska policija, bar privremeno, prestala da se kod nas interesuje za njih.

Sličnu priču čuli smo i od Bože Cvetića, poznatog srpskog boksera, koji radi kao čuvar u sidnejskim noćnim klubovima i koji ima informacije o zbivanjima u australijskom podzemlju. Njega lično su australijski policajci u vezi sa "zemuncima" saslušavali u više navrata:

Pokazivali su mi fotografije oko 150 naših momaka, od kojih nikoga nisam prepoznao. Nisam znao da australijska policija ima tako bogat dosije o srpskim kriminalcima. Kada su me treći put saslušavali, rekao sam im da policija zna ko je ko, a da ja ne znam ništa! Posle toga se dogodilo da je zamenik ministra australijske policije otišao u Beograd da sa srpskim ministrom policije razmeni podatke o srpskom klanu u Australiji i o članovima zemunskog klana koji su ovde dolazili!

Od Boba Musića, vlasnika motela u čuvenoj Lajgon ulici u Melburnu, čuli smo da se australijska policija raspituje kod ovdašnjih Srba o dolasku ljudi iz Makine grupe na Peti kontinent.

Da li je Željko Maksimović Maka (na slici) u Australiji i danas je aktuelno pitanje za australijsku policiju, ali i za naše ljude - kaže Bob Musić. O vezi između kriminalnih grupacija Srba u Beogradu i Australiji, koja postoji gotovo 20 godina, Vladimir Jocić kaže:

- U Sidneju i celoj Australiji danas ima još jedno 20 - tak Zemunaca, s kojima se redovno čujem. I pre Sablje u Australiju je došlo desetak momaka iz Srbije, koje sam prihvatio i pomogao im da se snađu. Pozivali su se na moje poznanike iz Zemuna, ali se ispostavilo da nisu kvalitetni. Išli su napred vođeni balkanskom politikom srljanja u probleme, i vrlo brzo su propali. Dvojica su već na robiji, a dvojica su u Pertu. Pali su na koki, dobili su po sedam godina robije, jer su pokušali da rade sami, na naš - balkanski način.


ŽESTOKI MOMCI

Prvi takozvani žestoki momci sa Balkana u Australiji su se pojavili krajem 70-tih i početkom 80-tih godina. Tada su bili obeleženi kao jugoslovenski kriminalni klan, koji se okupljao u petnaestak naših kafana u Sidneju, Volongongu i Melburnu.

Najpoznatiji članovi tog klana su bila braća Kruščić, poreklom iz Crne Gore, zatim Himza Bosanac i Vaso Albanac, koji su radili sa zlatom, novcem i garedrobom. Za Kruščiće se priča kako su stradali, a Himzo se viđa kako šeta po Liverpulu sa dva kilograma zlata oko vrata i optočenim liljanima na grudima. Vaso Albanac je sada miran građanin Australije.

Razbijanje Jugoslavije i smena generacija dovela je do stvaranja srpskog klana, u kome su ključno mesto imali ljudi koji su sredinom 80-tih stigli u Australiju. Naš sagovornik Vladimir Jocić bio je jedan od njih:

- Došao sam 1988. godine turistički. Kum iz Zemuna ovde je pevao, pa sam uz pomoć njega došao da vidim kako je u Australiji i ostao. Dotle sam u Zemunu taksirao. Otac mi je bio pilot. Rođen sam 1955. godine. Išao sam u tehničko-saobraćajnu školu u Zemunu. Trenirao sam malo xudo i malo boks u Radničkom na Novom Beogradu, i 1975. godine bio sam omladinski prvak Beograda u boksu. Odrastao sam u Zemunu, gde sam naučio da poštujem zakone jačeg i da se bijem... Znao sam gotovo sve žive zemunske legende u to vreme. Veliki drugovi su mi bili Steva Borojević, Đole Majmun, Glavonja i pokojni Mare taksista. Bili smo nerazdvojni.

- Znao sam i Žorža, Gidru, Zeku Pećanca, Slobu i Ćentu. Sa njegovim mlađim bratom išao sam u školu. Ljubu Zemunca video sam dva puta u životu. Jednom sa profesorom Čitakovićem, drugi put sa Ćentom. Bio je izuzetna ličnost i strašan čovek. I kada sam došao u Australiju, bio sam u krugu naših ljudi, što je normalno jer nisam znao jezik. I onda sam otišao na "školovanje", koje je trajalo više od četiri godine. Naime, bio sam po svim najstrašnijim zatvorima Australije. Pao sam zbog droge 1993. godine. Pre toga sam hapšen par puta za sitne krađe, obijanje kuće i xeparenje - ispričao nam je Vlada Talijan svoj deo biografije iz mladosti.


KO JE BIO MIŠA KOBRA

Najstrašnije australijske zatvore prošla su samo još dva-tri naša čoveka. Jedan od njih je mrtav. To je Milivoje Matović, zvani - Miša Kobra. Drugi, Ned Pikić je i dalje na robiji od 18,5 godina. Za Mišu Kobru se i danas u Australiji među Srbima priča da je legenda srpskog kriminalnog klana.

Najbolje od svih poznavao ga je Boža Cvetić, bivši vicešampion sveta u boksu, čovek koji nije uspeo u januaru 2003. da spase život Miši Kobri.

- Miša je rođen pre 50 godina u Srbiji. U Beogradu je radio kao taksista i nije bio mnogo poznat, dok 80-tih nije otišao u Nemačku. Tamo je izučio kockarski zanat i postao pravi profesionalac u igranju pokera, kada je i dobio nadimak Kobra. U Australiju je stigao 1986. i neko vreme, takođe, radio kao taksista, ali se vrlo brzo, zahvaljujući pokeru podigao dosta visoko.

Igrao je poker, ali je organizovao igre u velike pare, što mu je pomoglo da stekne veliki ugled. Te zime Miša mi se žalio da mu prete neki ljudi. Pominjao je Ruse i Cigane, ali i naše iz Beograda, jer je imao neke neraščišćene račune sa članovima porodice pokojnog Žorža Stankovića.

Sedeli smo kod Makedonca u kafani, odakle je u 11 uveče krenuo kod jedne prijateljice. Ponudio sam mu ključeve mog stana, da se skloni neko vreme, ali je Miša odbio. Ubijen je u sačekuši, nasred ulice. Ubice su mu ispalile tri metka u stomak i pobegle - seća se Boža Cvetić.

Cvetić, koji i danas radi kao čuvar i izbacivač u klubovima na ozloglašenom King Krosu u Sideju, priča kako je Miša Kobra početkom 90-tih imao sukob sa Žoržom Stankovićem zbog, kako kaže Cvetić, toga što je ovaj bivši bokser maltretirao Mišinog, četiri godine mlađeg brata Bracu. Kada je Miša upozorio Žorža da mu ne dira brata zbog kockarskih dugova, koje će on da podmiri, Stanković je u Australiju poslao svog sina Baticu, da "stisne" i Mišu Kobru: Vadio je pištolj na sve nas i pretio da ćemo "ga upoznati". Ja sam ga bacio preko stola na ulicu i posle toga je Batica deportovan u Srbiju - seća se Boža Cvetić. U međuvremenu, Mišin brat Braca ubijen je, a 1993. je ubijen i Žorž Stanković. Tri godine kasnije stradao je i Batica Stanković, ali se potom na Mišu Kobru okomio Jovica Ciganin, čovek koji mu je dao stan kada je Matović došao prvi put u Sidnej.

Pre dve godine Jovica, inače, vlasnik restorana ZAM, napao je Mišinu ženu Vesnu, ja sam ga složio na pod, a Miša mu je pucao iz pištolja u usta. Ciganin je preživeo ovaj metak, i nastavio da preti Miši i meni. Kada je Miša ubijen, svi australijski mediji su nekoliko dana pisali o tome kao o obračunu u srpskom podzemlju u Sidneju.


OSVETA LIBIJACA

- Rat protiv srpskog klana ovim nije bio završen. U međuvremenu libijska mafija, koja je jako surova i nemilosrdna, ubila je Sašu Komančerosa, vođu gradskih motorista. Komančerosi su mu priredili veliku sahranu, i to se sve događalo u trenutku kada je Sašin brat zapao u zatvor - kaže Boža Cvetić dok zavrće svoju majcu i pokazuje tragove noževa na svom telu.

Posle toga i mene je napala libijska mafija, jer sam ja nekolicinu njenih članova sprečio da divljaju u klubu Ljubavna mašina. Njih sedmorica su me napali noževima i zadali 14 uboda u grudi, stomak i vrat. Izgubio sam litar i po krvi, i da mi Nikola Zemunac nije stegao vratnu žilu, ja bih iskrvario. Operacija je trajala sedam sati. Gledao sam svoju dzigericu i utrubu, kako ih doktor vadi da bi isisao krv iz moje stomačne duplje. Posla 12 dana bio sam na nogama. Doktor mi je rekao da sam ostao živi samo zato jer imam jako srce i jak organizam, a ja sve mislim da sam živi jer je Nikola bio pored mene!

Božu boksera Libijci su pokušali još jednom da likvidiraju, ali se spasao skokom sa drugog sprata. Malo je naših momaka u Australiji, poput Bože Cvetića, koji otvoreno priznaju kako se srpski klan, baveći se poslovima sa kockom, kurvama, drogom i šaniranjem, mnogo puta sukobljavao sa Kinezima, Libijcima i Rusima.

Kinezi drže i kontrolišu kocku, prostituciju i bave se dopremanjem droge u Australiju. Oni rade tiho i oprezno, bez mnogo krvi. Libijci trguju narkoticima i jako su surovi u svom poslu, dok Rusi, koji rade ilegalnu trgovinu migrantima, kocku i drogu, takođe, ne trpe konkurenciju. Ovi klanovi sklanjaju svakoga sa australijskog asfalta ko im smeta. U tim sukobima naši su, ponekad, izlazili ako pobednici, ali su potom morali na robiju. Takva sudbina zadesila je Neđu Srbijanca i njegovog brata Gorana, kao i Vladu Talijana.


Srbi sve opasniji

Na Petom kontinentu vode se četiri sudska procesa protiv Srba optuženih za ubistva.
Pored toga Srbi su u Australiji kažnjavani za šverc i preprodaju droge, uzgajanje marihuane, krađu skupocene garderobe i zbog težih saobraćajnih prekršaja.


Vrlo rano sam imao probleme sa zakonom, zato što sam dosta dobro izgledao. Imao sam mnogo devojaka i mnogo suparnika. Moj brat Siniša i ja dobili smo zajednički nadimak Italijan, zato što smo uvek bili dobro obučeni. Radio sam po gradu, sa mnogim momcima šanu, pa tuče, zbog čega su nas stalno privodili... B

io sam pritvaran u Centralnom zatvoru, jer smo Dragan Budak i ja obijali kioske, automobile i stanove, sve živo... To je bila neka '72-73. godina. Bio sam majstor za garderobu, zlato, mirise i sve ostalo... Neke 1976. otišao sam u Italiju. U Milano smo sa turističkim pasošima otputovali ja i sin komandira zemunske milicije, Danilo Beslać. U Nemačkoj sam bio sa drugom ekipom. Tamo sam odležao godinu i po dana - seća se Vlada Talijan svoje burne mladosti.

Vladimir Jocić, za koga svi kažu da je naslednik Miše Kobre, priznaje da je boravak na robiji za njega bio veliko iskustvo, kaljenje za posao na australijskom asfaltu: Jedno od tih teških mesta koje sam prošao zove se Golvor. To je kao Alkatraz, kaznionica unutar zatvora. Kad napraviš grešku u zatvoru, tamo te šalju i to je kraj priče. Tu, maltene, žele da te ubiju, da te nameste kao izdajnika i da te likvidiraju. Ali, ja se nisam dao - priča Vladimir Jocić, i nastavlja: Jedan vrlo sposoban Albanac sa Kosova bio je samnom unutra. On je odgovarao za dvostruko ubistvo. Bio je profesionalni ubica. Njegovo ime je Beni. Kažnjen sam samicom jer su stražari i njihovi doušnici baš mene okarakterisali kao glavnog organizatora zavere ćutanja prema policiji, što nije bilo daleko od istine. Beni je bio moja desna ruka. On je možda i najjači čovek u celom podzemnom sistemu u Australiji. Beni je i sad je na robiji, jer je pošto sam ja izašao on je u zatvoru nekog ubio.

Većina naših ljudi u zatvoru cinkari za Engleze i potom propada. Ja nisam cinkario nikog i zbog toga sam kod ljudi za koje sam radio dobio visok čin pukovnika. Uz to sam stekao poštovanje svih robijaša i njihovih kumova, koje sam upoznao u ovoj neobičnoj školi tokom robije na kojoj sam proveo četiri godine i 7 meseci.

U nastavku razgovora, Vlada Talijan otkriva : Pošto sam iz zatvora izašao 1997. godine, bio sam pod stalnom prismotrom policije. Kada sam izašao sredio sam papire, tako što sam sa jednom gospođom imao emigrantski brak od tri godine. Dve godine sam kod nje proveo, što je bilo slično kao u zatvoru. Ali, barem sam naučio jezik i to da budem Englez sa kineskim navikama - kaže Vladimir Jocić, i nastavlja: - Sada radim za jednog Engleza koji drži severni deo Sidneja.

On ima klubove preko kojih plasira svoju robu. Pokazao sam se kao odan čovek. Prevazišao sam naš balkanski nestašni duh i naviku da u svašta stavljam nos. Uspeo sam da, i u najtežim situacijama, vladam ljudima i teritorijom bez problem... Zato sam od Engleza, unutar njegovog klana, dobio čin generala. Njegovi Englezi zovu me Vladimir Viktor.

Vrlo malo je naših ljudi u ovom poslu u Australiji. Pokrivam samo Sidnej. Pod našom kontrolom su motoristi, što nije mala stvar u Australiji, jer su oni najopasnija socijalna grupa na Petom kontinentu. Imam danas sva dokumenta na svoje ime. Porez plaćam kao i svaki građanin. Živim skromno i nikoga ne diram, tako da je i policija digla ruke od mene - završava priču Vladimir Jocić.


SRBI SVE OPASNIJI

Prema podacima Biroa za emigraciju Australije novi srpski doseljenici su sve skloniji nasilju i ubistvima. Statistika govori da je nasilje u srpskim porodicama poraslo za 40 odsto u poslednje tri godine. To se tumači kao posledica ratnog sindroma, jer među doseljenicima ima najviše ljudi sa područja BiH, Hrvatske, a tek potom iz Srbije. Tokom decembra i januara bilo je mnogo tuča među srpskim mladićima koje su završavane noževima.

Početkom 2004, dogodila su se i četiri ubistva, u kojima su glavni akteri bili Srbi. U međuvremenu jedan Srbin je u Liverpulu kod Sidneja udavio svoju mladu ženu. Policija nije objavila njihova imena, a Branimir Azirović, star 62 godine, iz Mensfild parka, okrivljen je da je pomagao u ubistvu. - Na Petom kontinentu među strancima najveći kriminalci su Vijetnamci i Kambodžanci. Ljudi sa prostora Srbije i Crne Gore su sporadični, ali rekao bih, vrlo teški kriminalci, jer su u poslednje vreme optuživani za nekoliko ubistava.

obavestio nas je Vasko Vukoje, novinar iz Melburna. Trenutno se na Petom kontinentu vode četiri sudska procesa protiv optuženih Srba. Suđenje Bojanu Vuliću, optuženom za ubistvo 17-godišnje Vladislave Mrmoš, počelo je 15. marta 2004. godine. Ispostavilo se da je Vulić, mladi profesor iz Brizbejna, star 22 godine nožem sa 40 udaraca usmrtio svoju bivšu devojku Vladislavu Mrvoš. Povod za ovo nečuveno ubistvo u Australiji je ljubomora mladog Srbina.

Proces Zdravku Mićeviću je počeo april 2004. godine u Melburnu. Mićević odgovara sudu za optužbe da je namerno izazvao smrt nekadašnjeg igrača i trenera Dejvida Huks, koji je u Australiji bio vrlo popularna medijska ličnost. Branimir Azirović, Srbin star 62 godine, iz Mensfild parka, okrivljen je da je pomagao Saroungu Lemu da ubije njegovu ženu 17. maja 2003. godine. Saruong Lem, star 36 iz Parafild gardensa u Adelejdu ubio je svoju suprugu i zajedno sa Azrovićem bacio u reku. Njeno telo je, međutim, nađeno kako, u plastičnoj vreći, pluta u Adelejd Port Riveru.


Milorad Trkulja

Krajem juna ove godine u restoranu "Konak", u naselju Sent Albans kod Melburna maskirani napadač napao je Milorada Trkulju, vlasnika knjižare i video kluba. Trkulja je ručao sa majkom, kada mu je čovek sa fantomkom na glavi pucao u leđa.

Tim povodom Milorad Trkulja nam je rekao: U mene je pucao jedan sveštenik, kog sam ja raskrinkao kao nevernika i čoveka koji organizuje seksualne orgije sa maloletnicama. O tome sam pisao u srpskim novinama i on mi se zbog toga osvetio, tako što je pokušao da me ubije! Pored toga Srbi su u Australiji kažnjavani za šverc i preprodaju droge, uzgajanje marihuane, krađu skupocene garderobe i zbog težih saobraćajnih prekršaja.

Kako je javio sidnejski radio, jedan Srbin iz Liverpula, star oko 40 godina, pokušao da zadavi, a potom da zakolje svoju prijateljicu, Srpkinju, staru 32 godine - čudi se Đorđe Čović, sidnejski preduzimač i aktivista u srpskim klubovima.


DESETI ZLOČIN


Ovo je deseti zločin koji su u poslednjevreme počinili Srbi u Australiji. Najviše je, tokom decembra i januara, bilo tuča među srpskim mladićima, u kojima se sukobljavaju Krajišnici sa Bosancima, Bosanci sa Srbijancima, Crnogorci sa Srbima. Povod su najčešće svađe oko mesta u srpskim diskotekama i kafanama, koje potom poprime politički karakter, kao ova poslednja u Srpskom centru, i završava se ubodom nožem.

Međutim, zločin koji se dogodio 18. januara 2004. godine, na Jugoistočnom autoputu u Brizbejnu zaprepastio je australijsku i srpsku javnost na petom kontinentu. Tog dana primećena su bila jedna kola, koja su udarila u znak kraj puta, a zatim skrenula u Klamp ulicu prema Mont Gravatu. Svedoci kažu da su nakon toga primetili kako u kolima mladić udara devojku, ali nisu shvatili da ovaj u ruci ima nož. Vozač, dvadesetdvogodišnji mladić, nakon što je na smrt izbo sedamnaestogodišnju devojku, pokušao je posle ubistva da se vrati na autoput i to suprotnim pravcem - namenjenim isključivo za izlaz.

Nakon što se sudario sa drugim kolima, pobegao je, ostavivši u kolima telo izbodene devojke. Policija ga je ubrzo pronašla i uhapsila, ali je odmah saopštila da su i ubica i žrtva srpske nacionalnosti.Bojan i Vladislava su se zabavljali tri godine. Kada ga je Vladislava napustila on je dolazio kod njenog oca Vlade Mrvoša da se žali i traži pomoć, ali je očigledno shvatio da je gubitnik i odlucio se na osvetu.

Porodica Mrmoš je do izbijanja rata u Hrvatskoj živela u Vukovaru. U najstrašnijim dešavanjima u ovom gradu prvih meseci, majka Janja danima je bila u podrumu sa Vlatkom i drugom kćerkom, Helenom, dok je otac Vlado, igrom slučaja, ostao izvan granica Hrvatske. Nekoliko godina je bio bez ikakvog kontakta sa njima. Kada su se, napokon, sreli, sredinom devedesetih su emigrirali u Australiju.Porodica Mrvoš stigla je 1998. u Brizbejn, da bi svojoj deci i sebi obezbedili lepšu i srećniju budućnost. Starija kćerka Helena je student završne godine prava.

Vulići su u Brizbejn došli 1990. Dobri poznanici govore da je Bojanov otac Dušan rođen u Đakovici, a da su pre dolaska u Australiju dugo živeli u Trsteniku. Vladislavina majka Janja i otac Vlado su bili šokirani samim ubistvom, a potom i ponašanjem ubice: Policija mi je oko pola dva u subotu ujutru saopštila da mi je dete ubijeno. Policajci su mi rekli da je Bog okružen anđelima, a da je Bog baš mog anđela izabrao da bude s njim. Ujutru me je nazvao Bojan i rekao šta je uradio. Rekao je i ako hoću da dođem da ja ubijem njega. Ne znam kako je uopšte mogao da me nazove posle toga - izjavio je otac ubijene devojke Vlado Mrvoš


FBI JURI Srbe

Svi Srbi u Brizbejnu pamte Bojana Vulića kao pristojnog mladića. Nikada nije pio, nije bio nasilan, igrao je košarku i lepo se ponašao. Vulić je sa 22 godine završio fakultet i trebalo je krajem januara 2004. godine da počne da radi kao nastavnik u jednoj brizbejnskoj školi.


U policijskom izveštaju stoji da je nož kojim je Bojan ubio svoju devojku, "veliki vojnički, američki nož" i da je kupljen pet dana pre kobnog petka. To je bio najbolji dokaz da je profesor Vulić svesno planirao ubistvo svoje devojke Vladislave Mrvoš. Odmah nakon podizanja optužnice, Vulić je podvrgnut psihijatrijskom pregledu.

Slučaj je hteo da su tu, na mestu zločina, na raskršću Klamp i Mejns puta, putari izvadili saobraćajni znak, na kojem je pisalo 70, kao brojka koja ograničava brzinu, i postavili su novi znak sa brojem 40. Ova brojka sada tako dvosmisleno asocira na broj uboda kojim je usmrćena Vlatka Mrvoš - kaže Rade Berak iz Melburna.

Masakr Vladislave Mrvoš izazvao je zgražavanje Australijanaca, ali ubistvo Dejvida Huksa, legende australijskog kriketa u Melburnu 20. januara 2004. izazvalo je veliku polemiku na petom kontinentu. Nekadašnjeg igrača i trenera Dejvida Huks, koji je u Australiji bio vrlo popularna medijska ličnost, usmrtio je mladi Srbin, Zdravko Mićević.

UBIJENA LEGENDA KRIKETA

Huks je napadnut, kako tvrde Australijanci, na trotoaru kada je pred ponoć, napustio hotel "Bekonsfiled" u Sent Kildi. Koliko je meni poznato, Zdravko Mićević je redar i izbacivać u diskoteci ovog hotela, i pokušao je da spreči tuču, koju je izazvao 48 godina star Dejvid Huks. Zamolio ga je da izađe napolje iz hotela, ali je Huks dva puta šakom udario Zdravka, koji ima 22 godine, i koji mu je uzvratio pesnicom u lice. Huks je pao, udario glavom o trotoar i od toga udarca preminuo - rekao nam je Đorđe Čović iz Sidneja, koji pomno prati ovaj događaj.

Prema izjavi radnika hitne pomoći, Dejvid Huks je pola sata praktično bio mrtav, jer je doziveo i infarkt, dok su pokušavali ga vrate u život. Umro je 24 časa posle toga. A jedan svedok je zvanično izjavio da se Huks nije tukao ili napao bilo kog izbacivača ispred hotela "Bekonsfiled" u Sent Kildi.

Australijski mediji su se prosto utrkivali u veličanju bivšeg šampiona u kriketu. Političar Džon Hauvard o Dejvidu Huksu je kazao da je to "bio sjajni kriketaš i radio-komentator i jako omiljena osoba". A zamenik premijera države Viktorije, Džon Tvetis je rekao: Ovo je apsolutna tragedija. Ovakve stvari ne bi smele da budu dozvoljene i mi ćemo uraditi sve što treba da se zaustave.

Mladi Srbin, Zdravko Mićević je odmah uhapšen i izveden pred sud. Pušten je uz kauciju, uz uslov da preda pasoš, da ne napušta mesto stanovanja u Sent Albansu i da se tri puta nedeljno javlja policiji. Ovom bivšem bokseru je, takođe, naloženo da se ne kreće na mestima gde se okuplja više ljudi, jer je proglašen opasnim za okolinu.

Javnost Australije s ogorčenjem reagovala na vest o postupku ovog mladog Srbina, za koga je odmah napisano da je profesionalni kriminalac. List "San herald" je napisao da potiv Zdravka Mićevića već postoji jedna tužba za napad na jednog gosta na parkingu "Grand" hotela u Esendonu tokom 2002. godine Ostali mediji nisu citirali Srbe, koji su govorili o pravom karakteru Zdravka Mićevića, već su samo navodili da je reč o "skromnom mladiću iz porodice novodošlih useljenika koji nikome ne bi naneo zlo", a da su i on i cela porodica "očajni zbog nesreće koja je dovela do smrti jednog čoveka".

Mićević je rođen u Jugoslaviji 1982. godine, ali se sa porodicom uselio u Australiju početkom 1990. Kao srednjoškolac trenirao je karate, a potom je prešao na boks i bio čak pretendent na titulu amaterskog šampiona Australije. U Australijskoj amaterskoj boks ligi u Rokhemptonu lane je osvojio srebrnu medalju. Trener mu je tada prognozirao da će postati junirski šampion Australije u narednih godinu dana. Još kao učenik osmog razreda srednje škole u Sent Albansu, gde je živeo, Zdravko je sanjao da će osvojiti zlatnu medalju na Olimpijskim igrama u Sidneju - kaže Đorđe Čović.

Mićević je pokušao da izvrši samoubistvo nakon netačnih izveštaja medija i glasina da je premešten iz porodične kuće na tajnu lokaciju kako bi izbegao pažnju medija. Australijanci su Mićeviću poslali i nekoliko pretećih pisama, sa porukom da će biti likvidiran jer je ubio njihovu legendu kriketa.

Novinari su čak kampovali ispred Mićevićeve kuće pa je njegova porodica bila prinuđena da je napusti. Njegov branilac Brajan Rolf je kritikovao način kako su mas-mediji izveštavali o ovom događaju. On je naveo da je Huks bio nekoliko puta zamoljen da napusti hotel, ali se sve to prečutkuje - kaže Đorđe Čović.

Prema optužnici, Zdravko Mićević iz Sent Albansa odgovaraće za ubistvo iz nehata. U melburnškom Okružnom sudu rečeno je da će se Mićevićeva odbrana zasnivati na stavu da nije kriv, ali pitanje je da li će to uspeti i da dokaže u atmosferi linča protiv njega. U međuvremenu, Zdravko je pušten na slobodu uz 2.000 dolara kaucije.



FBI JURI SRBE


U Sidneju je 25. februara 2005. počelo suđenje Momčilu Kuzmanoviću, jedinom osumnjičenom za ubistvo Radojka Đorđevića. Kuzmanović, ima 50 godina i vodi se kao nezaposleni stanovnik Maunt Pričarda u Sidneju. Uhapšen 30. septembra prošle godine, pod optužbom za ubistvo koje se dogodilo pre punih 19 godina. Nastojanja njegovih branilaca da uz kauciju bude pušten da se brani sa slobode dosad nisu dala rezultate.

Zastupnik javne tužbe i policija kategorični se protive njegovom izlasku iz zatvora, obrazlažući svoj stav bezbednošću značajnih svedoka i rizikom da bi Kuzmanović mogao da napusti zemlju. Pronašli su, naime, kako tvrde, da je on pre hapšenja ugovarao prodaju svoje kuće u Sidneju. Tako je Kuzmanović svoj 50. rođendan dočekao u ćeliji. Policija ga tereti da je počinio zločin koji se dogodio 14 dana posle njegovog rođendana. Istražni organi tretiraju ubistvo kao političko, jer imaju magnetofonske snimke sa izjavom Kuzmanovića koja glasi:Ubio sam ovog komunističkog špijuna kao svinju!

Radojko Đorđević je rođen 7. jula 1937. u Konjuvi, emigrirao je 1962. godine, a ubijen 24. januara 1985. godine. Istraga tvrdi da ima svedoke kojima je Kuzmanović za Đorđevića govorio da je "komunistički špijun upućen iz Jugoslavije da se infiltrira u njihovu organizaciju, te da su oni otkrili kako on ima nameru da ih poubija, pa je zato bolje da oni zaustave njega, pre nego dobije priliku".

U vreme kada je ubijen, Radojko Đorđević je bio predsednik Crkveno-školske opštine "Sveti Nikola" u Blektaunu i ogranka Liberalne stranke za Old Tungabi. Tog jutra, znalo se da ide u Kanberu, na Omladinski festival folklora. Tamo nikad nije stigao, a telo mu je nađeno 31. januara u Saut Merjulenu, već u stanju raspadanja, zbog velikih letnjih vrućina.

Proleće neće da bude lako za Srbe u Australiji. Opet ćemo se kao etnička zajednica naći na udaru australijskih medija i pojedinih političara. Naši ljudi već imaju problema kod australijskih vlasti oko dobijanja ulaznih viza, ako i oko regulisanja statusa boravka i rada na petom kontinentu - rekao nam je Đorđe Čović.


AMERIČKI KLAN

Pored 17 građana SCG koji leže u zatvoru u Bugarskoj, na poternicama i zahtevima za ekstradiciju nalaze i Mira Marković i njen sin Marko Milošević, ali i Željko Maksimović Maka, optužen za ubistvo generala Boška Buhe. Za sve njih inostranstvo je još uvek odlično sklonište.


U Americi Srbi kao delinkventi su poznati po prekršajima u saobraćaju, nasilju u porodici, jer vole da tuku svoje žene kao i po kafanskim tučama. Jedan manji broj Srba se bavi mućkama sa papirima za boravak i zaposlenje, nekim lažnim osiguranjima, krađama po magacinima sa robom. To uglavnom rade Srbi, koji su rođeni ovđe, pa misle da dobro poznaju zakone Amerike, tako da mogu da izbegnu visoke kazne. Ima, međutim, i naših ljudi koji su dobro namučili FBI i američke policajce. To su Slobodan Lunić, koji je optužen za prevaru u prodaji telefona i izvesni Tomo Razmilović - tvrdi Ratko Rodić, srpski aktivista iz Tusona u državi Arizona.

Jugoslovenski iseljenik Tomo Razmilović, koji je šezdesetih godina među prvima došao na rad u Švedsku i obogatio se, sada je na poternici među deset najtraženih kriminalaca u Sjedinjenim Američkim Državama. Raspisana je i nagrada na 100.000 dolara za onoga ko uspe da ga uhvati. Optužnica koja je podignuta u Bruklinu tereti ga da je lažirao završne račune svoje firme da bi joj podigao vrednost na Vol Stritu, pieš list "Blekinge Lens Tidning".

FBI trenutno u SAD traga za desetak Srba, optuženih za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji. Dvojica su nedavno uhapšena baš u Arizoni, zbog sumnji da su učestvovali u pokolju muslimana u Srebrenici.

Savezno ministarstvo pravde ima u svojim arhivama oko 400 zahteva za izručenje građana SCG. Većina lica sa poternica se traži zbog počinjenih imovinskih dela sa elementima nasilja, zatim zbog krvnih i seksualnih delikata počinjenih u Jugoslaviji. Neki od tih zahteva stari su tačno 30 godina. Srbija i Crna Gora, na primer, još traga za Milivojem Rausavljevićem, za kim je poternica raspisana još 1971. godine. A Petra Basaru i Jožefa Santoa, koji su počinili krivična dela pljačke i osuđeni na 10, odsnosno 12 godina zatvora, SCG potražuje od 1973. godine. njihov slučaj zastareva 2011. godine, pa se SCG nada da će ih do tada pronaći, jer se uopšte ne zna u kojoj se stranoj državi nalaze Rausanović, Basara i Santo.

- Ovog trenutka aktivno radimo na 50 zahteva za ekstradicija jugoslovenskih građana. Najviše tih zahteva, 15 je upućeno je Nemačkoj, zatim Austriji, Italiji i Švajcarskoj. Na osnovu bilatelarnih i multilatelarnih ugovora o međunarodnoj pravnoj saradnji mi smo tokom ove godine realizovali 13 ekstradicija - rekao nam je Nebojša Šarkić.

Srbiji i Crnoj gori su izručeni Dejan Milenković Bagzi (na slici) iz Grčke, Đuro Petrović, Mersad Hajrović i Boško Mikulović iz Nemačke. Iz Frankurta ekstradiran Radojko Juršević, koji je tražen zbog ubistva počinjenog u Bijelom Polju.


POTERNICE I EKSTRADIKCIJE

Ekstradicija je u nekim zemljama prvo političko, a potom pravno pitanje. Upravo zbog politike mi sa nekim državama imamo problema oko izručenja lica koja tražimo zbog počinjenih krivičnih dela u Jugoslaviji. Prisetimo se kako je svojevremeno Švedska štitila ustaške teroriste koji su ubili našeg ambasadora Vladimira Raolovića. Neki delinkventi imaju zaštitu jer su sarađivali sa tamošnjom policijom. A mnogi su u susednim zemljama, na primer, bili pripadnici paravojnih formacija.

Kako smo nekoliko godina imali, zbog rata i međunarodne krize, prekid u saradnji sa susednim i mnogim evropskim državama, to se dešavalo da one postanu svojevrsni jataci našim delinkventima. Sada smo pred potpisivanjem ugovora sa Slovenijom, Bosnom i Hercegovinom i Makedonijom. Sa Hrvatskom pregovaramo - kaže Nebojša Šarkić.

Marinko Magda je početkom devedesetih sa svojom družinom izvršio najmanje 14 monstruoznih ubistava na severu Vojvodine i jugu Mađarske. Legionar poznat pod imenom Miko, nalazi se u mađarskom zatvoru Bekeš na granici prema Ukrajini, jer je osuđen na doživotnu robiju. A SCG traži njegovo izručenje jer je Magda ovde osuđen na smrtnu kaznu zbog ubistva porodica Agotić i Petrić u Subotici pre 8 godina. Mađari nisu hteli da izruče Marinka Magdu, zato što je naš krivični zakon predviđao smrtnu kaznu. Po međunarodnom pravu osuđeni se ne isporučuje u drugu zemlju gde je za isto delo predviđena veća kazna. U međuvremenu SRJ je ukinula smrtnu kaznu i zamenila je sa 40 godina zatvora, što je stvorilo uslov da se Magda, državljanin SRJ, isporuči našoj zemlji.

UTOČIŠTE ZA UBICE

Hrvatska je, na primer, dala utočište ubici iz Vojvodine Nebojši Radosinu. Savezno ministarstvo pravde upravo priprema novi zahtev za izručenje Nebojše Radosina, jer se on sada skriva u Italiji. Radosin je izbeglica iz sela Stefanovićevo, u kome je izvršio ubistvo. Potom je iz Vojvodine prebegao u Hrvatsku, koja nije želela da nam ga izruči, pa ga je pustila da slobodno pređe u Italiju, gde je Nebojša Radosin uhapšen po našoj poternici.

Danska je, pak, pružila utočište Božidaru Ceroviću i Boži Šulejiću, koji su počinili ubistvo u Pančevu. U obrazloženju odbijanja zahteva SRJ za izručenje ovih delinkvenata Kraljevina Danska je napisala da su Cerović i Šulejić lica sa stalnim boravkom u Kopenhagenu. Kanada je odbila izručenje Nikole Buluta iz Herceg Novog koji je opljačkao 1,7 miliona dolara iz fabrike Zelengora sa Umke.

Najlošiju saradnju SCG oko ekstradicija ima sa Švajcarskom, koja je, na primer, odbila da nam preda ubicu Besima Fetića, dok se nalazio u švajcarskom zatvoru. Fetić je 1997. u Crnoj Gori počinio ubistvo za koje je osuđen na 15 godina robije. Dve godine smo urgirali kod švajcarskih vlasti da nam predaju Besima Fetića. Dve godine su Švajcarci ćutali, a onda su nas obavestili da je Fetić u Italiji i da se nalazi u Rimu. Ispostavilo se da je Besim Fetić pobegao, odnosno jednostavno pušten iz švajcarskog ekstradicionog pritvora - rečeno nam je u Saveznom ministarstvu pravde.

Pored odbijanja da izruči tražene delinkvente Švajcarska često uslovljava ekstradicije Jugoslovena. Od SRJ se traži da neće izručenu osobu da osudi na smrtnu kaznu, da neće ugrožavati njegova nacionalna i verska prava, da švajcarski konzul ima pravo da to lice posećuje u jugoslovenskom zatvoru i štiti njegova ljudska prava.

Novosađanin Milan Popov je 1997. godine vojvođanskoj policiji podmetnuo minu i za to je osuđen na 7 godina zatvora. Uspeo je da pobegne u Bugarsku. Neko vreme je bio u pritvoru, a potom je pušten na slobodu, iako je za njim raspisana i crvena poternica. U dosijeu Interpola, ispod njegove slike dečačkim likom piše: "Milan Popov, 34 godine, mašinovođa i bankar po struci". Milan Popov sada ima u Sofiji privatno preduzeće, čija se kancelarija nalazi u centru grada, blizu kabineta predsednika Bugarske. U Sofiji se Milan Popov predstavlja kao poslednji srpski disident u egzilu i kao državni neprijatelj - po opredeljenju. U svom javnom dnevniku Popov piše:

"Svake noći sanjam Srbiju. Kao, dolazim ti ja na granicu... A tamo, diže se rampa sa naše strane, zdesna i sleva otpozdravljaju carinici i policajci. Na šapkama, umesto petokrake - sija kokarda. Na tabli velikim slovima piše: KRALjEVINA SRBIJA, a u mojim rukama pasoš sa grbom Karađorđevića. Šta mi to vredi kad ne mogu da odem u svoju rođenu zemlju, u moju Turiju, Novi Sad..."

Na zahtev SCG za izdavanje Milana Popova da bi odužio svoj dug državi i narodu, Bugarska je odgovorila činovničkom frazom da "...jugoslovenski tumač nije prevela vaš zahtev i dokumenta na književni bugarski jezik i on ne nerazumljiv..."

Sam Popov se nadao da će mu lično dr Vojislav Koštunica, tada predsednik Jugoslavije pomoći da se vrati kući: "Ja sam se borio protiv režima Slobodana Miloševića, isto kao i oni. U vreme kada je bomba eksplodirala ja sam već bio u Bugarskoj. Ali, ne poričem da sam stajao iza organizacije cele stvari. I ne kajem se ni zbog čega što sam učinio. Mogao sam i glavu da izgubim i ne žalim se zbog toga. Samo mi je žao što nisam bio ispred Skupštine, tog 5. oktobra. Gledao sam na CNN-u i žderao se u sebi. Živim u nadi da će me nova vlast u Srbiji osloboditi optužbi. Čujem da se tamo sprema Zakon o amnestiji. Pisao sam predsedniku Jugoslavije. Ako mogu kriminalce, valjda će i mene da pomiluju. Neka samo otvore dosijee i sve će im biti jasno. Sad, kad je sve prošlo, lakše se diše. Ali kakva vajda kad ja i dalje ne mogu da se vratim kući, da obiđem majku..."

Bugarska je lane predala Novom Sadu teroristu Milana Popova, ali je u njenom zatvoru ostalo još 17 građana SCG. Danas se pored njih na poternicama i zahtevima za ekstradiciju nalaze i Mira Marković i njen sin Marko Milošević, i policijski general Rođa Đorđević, ali i Željko Maksimović Maka, optužen za ubistvo generala Boška Buhe. Za sve njih inostranstvo je još uvek odlično sklonište.



8 коментара:

Анониман је рекао...

Ovo je toliko preterano da je prosto smesno. Da su Albanci najmocniji u Evropi to je tacno, ali da su Srbi tako mocni je cista izmisljotina i prazno duvanje. Ovde se od obicnih lopova pravi mafija. Da bi Srbi imali mafiju potrebno je da postuju svoje zakone, rec i da mogu da se dogovore. Poznato je da Srbi to nisu u stanju da urade i zato je bizarno sitne kriminalce svrstavati u ozbiljnu mafiju kakve su Albanska, Italijanska, Marokanska i Meksikanska mafija. Na tugu i zalost onoga ko je ovo pisao, ni tu nismo veliki nego obicni pilicari i usputne ubice.

Marko је рекао...

Управо тако.... поготово у италији где Српска " мафија " проси, џепари по транвајима и обија продавнице....

Анониман је рекао...

Srpska Mafija je zaista velika riječ tu se više radi o organizovanim kriminalnim grupama.
Sve je dobro dok neko od njih se neusere i propeva

Detox је рекао...

Ne verujem da je srpska mafija mocna, cak i u tome Srbija zaostaje...

Анониман је рекао...

srpska mafija je 100 puta jaca od hrvatske to se zna mi smo imali velikane a hrvatska je imala sta????????

stojan је рекао...

CITAO SAM U NEKOLIKO CLANAKA ZA SRPSKU MAFIU I NJENE CLANOVE I U NEKOLKO ISTIH SAM PRIMETIO NEKE INFORMACIJE KOJE NISU TACNE , KONKRETNO SE RADI O VLASTI PETROVICU I NJEGOVOM POREKLU , NEKI KAZU DA JE VLASTA SA CETINJA SIGURNO ZBOG NADIMKA CRNOGORAC ALI TA INFORMACIJA NIJE TACNA DALEKO OD ISTINE . VLSTIN OTAC PETAR JE RODJEN U HRVATSKOJ U JEDNOM SELU PORED GLINE TACNIJE MAJSKE POLJANE BR 100 PREZIVAO SE ZLONOGA KASNIJE IZ NEPOZNATI RAZLOGA MENJA PREZIME U PETROVIC I TAKO NASTAJE LEGENDA O PETROVICIMA KOJI SU RONJENI KAO ZLONOGE , ZLONOGE SU INACE JAKO POSTENA FAMILIJA I IMA IH PO CELOM SVETU I POZNATI SU PO JAKO PRGAVOJ NARAVI I JAKO SU PONOSNI NA SVOJE PREZIME VEKOVIMA SU ZIVELI U HRVATSKOJ I BILI POZNATI KAO VELIKI SRBI
ZLONOGA.

Анониман је рекао...

Clanovi "zemunskog" klana, Spasojevic i ekipa isli u Australiju? Dajte molim vas, ti shabani nisu videli dalje od Surcina i ono malo Pariza kad su "pali" zbog Miskovica i kidnapovanja onih par ljudi po Beogradu 2001...Smesan tekst, grandiozno napisan da se klinci loze kako su Srbi opasni mafijasi...

Анониман је рекао...

prilicno nekvaliteten clanak, kao da ga je sastavljao zemunski pubertetlija lozac!